Zašto je toliko teško objediniti u životu sreću i uspeh? Toliko mnogo primera ima, koji svedoče da na neki način moramo da se opredelimo šta nam je važnije, čemu težimo, kroz šta se ostvarujemo.
Praksa podvojenosti života obnarodovala je mudrost koja nas uči da ne može i jare i pare.
Ali posao svakog pojedinca nije da dokazuje šablone, nego da iznalazi kreativne načine, otklone u odnosu na iskustveno, da upliće životne protivrečnosti, suprotstavljenosti i dualnosti, da harmonizuje polaritete, da spaja duhovno i telesno, praktično i magijsko, da se zadovoljava zakonom izbora, koji je uslovljen postojanjem dve ponude, nego da postigne slobodu izbora, koja uključuje sve, uzima sve, spaja sve, umnožava ponudu i ne gubi orijentaciju.
Suštinsko pristajanje uključuje odbijanje i na taj način ukida ono ili.
Između Da i Ne.
Mentalna ravnoteža je na ispitu, u ovom pipavom poslu. Otpor koji moramo da pružimo šablonu koji se izdaje za zakon oduzima energiju.
Sve će nas sabotirati u nameri da proširimo percepciju, da sagledamo ponudu između sreće i uspeha van okvira ponude.
Da sreću shvatimo kao stanje, a dosezanje tog stanja kao zadatak, kojim moramo da se bavimo strastveno, posvećeno, kreativno i s ljubavlju.
Da uspeh sagledamo kao materijalizaciju našeg unutrašnjeg stanja, fizički izraz našeg duha koji nalazi svoj puni izraz u poslovima sreće.
Okolnosti u kojima sprovodimo misiju sreće i uspeha, kreirane su da nas odvrate, obeshrabre, omalovaže, postide.
Hiljadu problema dnevno moramo da rešavamo u hodu, egzistencija nam je nestabilna, zdravlje narušeno, ljubav neuzvraćena, ciljevi nedostignuti, snovi neostvareni, vreme nedovoljno.
Svemu sa prefiksom ne slobodno smemo da kažemo ne.
Jer to je samo trenutna realnost, to nije istina našeg bića.
Ona je smišljena da nas natera u onaj kanal, u onu brazdu, koja je uzorala put ljudske evolucije, koja nas je sa grana spustila u… kanal.
Ali mi možemo da se ispregnemo. Da izađemo van. Da krenemo da krčimo, uzgajamo i pripitomljavamo potpuno druge puteve i načine.
To je teško, a život je kratak i zato najveći broj ljudi napravi izbor. Reše da budu srećni. Da se ne opterećuju postignućima, da cene ono što imaju, rade ono što vole, da čuvaju zdravlje i uživaju u skromnosti, bez ambicija da prošire svoje dejstvo van svog porodičnog kruga. Okruže se prijateljima, prijatnim trenucima u slobodno vreme, najvažnije im je da vole i da su voljeni. Iskušenja dođu i prođu i sreća nadolazi i povlači se, talasa i umiruje se, ulivajući se neprekidno prisutna na ovaj ili onaj način.
Drugi odaberu uspeh. Uče mnogo, rade mnogo, razrađuju planove i dostižu ciljeve, a zatim sa pozicije pobodene zastavice kreću u nova osvajanja. Nemaju prazan hod. Nemaju vremena za prepuštanje dokolici i za premišljanje o tome šta bi im sad najviše prijalo.
Jer njima najviše prija da rade to što rade, da nižu uspehe, bore se i pobeđuju. Nekad nemaju vremena ni za ljubav i porodicu, a nekad je i ta oblast uključena u ambicije i planove. Oni se ne opuštaju i ništa ne prepuštaju slučaju, a to je naporno i zahtevno. Čak se i ne pitaju da li su srećni. Njih ne zadovoljava sreća. Pa čak ni zadovoljstvo. Samo je trijumf dovoljno dobar.
To su šabloni. Kod onih koji su poverovali da moraju da izaberu jare ili pare.
Mnogi ni ne dođu do toga da naprave bilo kakav izbor, pa to što su nesrećni ne znači da su uspešni, niti to što nisu uspešni znači da su srećni.
Oni retki, koji su rešili da budu srećni i uspešni, mnogo balansiraju.
Mnogo rade, ali i mnogo uživaju. Ako jedno prevagne nad drugim, potrude se da uspostave ravnotežu. Uspeh ih raduje i greje, ali on im pre svega omogućava stvari koje ih čine srećnim. Karijera i posao su važan deo samorealizacije, ali nisu važniji od ljubavi i porodice.
Oni ne veruju u žrtvovanje. Nego u podršku.
Uspeh se hrani uspehom, a ljubav ljubavlju, a evolutivni skok je tamo gde uspeh nahranite ljubavlju, a ljubav uspehom.
Aleksina Đorđević
