Osećaj da smo spremni za neko iskustvo, odluku, promenu, retko je sinhronizovan sa tekućim iskustvom, pritiskom da se odluka donese i prilikom da se nešto promeni.
Možda se tek posle mnogo iskustva, u poznim godinama osećamo zaista spremni za nešto, za šta se realno više neće ukazati šansa.
Jer, nemamo nikakvu obuku za ono što nas čeka. Što nam preti. Niti za ono što priželjkujemo.
Koncept realnosti prosto nije takav.
Život ne čeka na našu spremnost, a ukoliko mi čekamo da budemo sigurni kako smo za nešto spremni, ode život.
Tako ljudi propuste neke važne prilike.
Za rađanje dece. Za odlazak u inostranstvo. Za razvijanje nekog talenta. Za promenu posla.
Neko ostane sam, jer nije bio spreman da se obaveže i posveti vezi koja ga je najviše angažovala, osobi koju je najviše voleo. Sve kasnije prilike su bile blede u poređenju sa tom, najvažnijom, pa kad nismo mogli da nađemo sebe u onome što nam je srcu bilo najdraže, ni ne trudimo se da to učinimo samo zato da ne bismo bili sami. Možda u ranoj mladosti zavolimo nekog sa kim ne možemo da ostvarimo vezu i zatim više nikada ne sretnemo nikog sličnog, ko izaziva u nama jaka osećanja, a vredan je truda i pažnje.
Nema tu, zavisi za šta spremni. Nikada nismo spremni. Spremamo se usput. Iskustvo čini spremnost
Sretnemo srodnu dušu i ne uspemo sa njom da se povežemo u realnosti i svakodnevici, jer nemamo iskustvo koje će nas upozoriti na nikad više.
Mladost nije spremna za trajne izbore, a kad sa godinama dosegnemo spremnost, naša srodna duša odavno ima sopstveni život daleko od nas.
Ako nismo spremni na kompromis, svesni da smo propustili pravu stvar, biramo da radije ostanemo sami. I nismo spremni ni na taj izbor, jer nemamo pojma šta to stvarno znači biti sam u starosti. Saznaćemo. Kad više ne budemo imali prilike da bilo šta izmenimo.
Drama ljudskog života, gubitaka i promašaja ne ranjava srce svemira. Kosmos nalaže da živimo i iskusimo, da sakupimo sreću, bol, tragediju, radost, mir, beznađe, strast, prazninu, uvide, prkos, odustajanje, upornost, da napunimo vreću osećanjima i doživljavanjem, dostignutim i promašenim ciljevima i da je na kraju izručimo u kosmički kazan kolektivnog iskustva.
Svejedno je da li smo srećni i zadovoljni, ostvareni ili promašeni, ludi, obezličeni, autentični, samodovoljni, zavisni ili sami.
Kazanu je sve jedno. On će ukrčkati esenciju ljudskosti u aromu života kojom se napaja čovečanstvo.
Raspršiće je u nova iskustva za nove ljude, proživljavana i reciklirana otkad svet postoji, a naše je da udahnemo punim plućima i upijemo koliko god možemo.
Kao kad novorođenče prvi put udahne. Ono nije spremno na iskustvo disanja, na bol koji širi pluća, na suštinu ljudske egzistencije.
Nikada nismo spremni. Nikada dovoljno.
Koliko god bili oprezni, najteža iskustva nećemo izbeći.
Jedino može da se desi da nam promakne sve ono između, one iskre radosti, blicevi prosvetljenja, munje strasti, gromovi integriteta.
Jedino nam je bol garantovan. Sve ostalo moramo rizikovati.
Uskakati glavačke u more iskustva, sa pretpostavkom da ćemo naučiti da plivamo pre nego što potonemo suviše duboko.
A možda naučimo i da uživamo u ronjenju.
Aleksina Đorđević
