Ima tako nekih dana kad prosto svi oko nas polude. Sa svih strana čujemo kako se neko sa nekim posvađao, kako je neko nekog izvređao iz čista mira. Živci pucaju, konflikti pršte, napetost se oseća u vazduhu. Razlog postoji, samo se ne pokazuje.
Ljudi kažu nešto je u vazduhu i nastave dalje, jer ne mogu ništa protiv vazduha.
Ima dana kad se sukobi i pucanja događaju vama. Ne oćutite, kao što obično radite i odjednom ste se zamerili kolegama, šefu, komšinici i kasirki. I to tako što se niste ponašali na uobičajen način. Tolerantno i popustljivo.
Ako niste imali strpljenja za gluposti, da li to znači da ste izgubili živce? Ili da malo češće treba da gubite živce? Ali ne ide vam uvek. Samo onda kad je nešto u vazduhu.
Trudimo se da se uklopimo u uloge koje imamo u svom okruženju, a to znači da se ponašamo u okvirima koje uloga predviđa. To činimo ne razmišljajući. Sledimo svoju prirodu i pokušavamo da razumemo i odigramo ulogu korekno i dosledno, a da se ne udaljimo od onoga što jesmo. Dakle, ako smo ljubazni i nasmejani, delićemo osmehe i nećemo govoriti šta mislimo. Bićemo ljubazni prema ljudima koji su nam odbojni, koje ne možemo da smislimo i nerviraju nas, jednako lako kao i prema onima koji su nam dragi i simpatični. Takvo nam je lice za javnost.
