U nekim godinama, muškarci bi trebalo da znaju da počaste ženu komplimentom, tako da se oseća jedinstveno. Kao kraljica. I svakako bi trebalo da znaju da je to jedina vrsta komplimenta koja im donosi poene. Zapamtiće one njima i one druge komplimente, ali ubeleženi minusi poništiće vrednost pohvale.
Valjda godine iskustva sa ženama donose neku vrstu mudrosti u ophođenju sa njima, bez obzira na to što razumevanje nije mnogo veće. Osim ako ne donosi rezignaciju i gorčinu, pa ni jedna žena ne zaslužuje čistu peticu, ni u jednom segmentu.
To je ono kad vam kažu kako ste lepi, ali da im se ne dopada vaša boja kose. Ili vam kažu kako ih inspirišete i pokrećete intelektualno, a onda u šali primete kako imate višak kilograma.
Naročito su grozni oni koji vas znaju od pre. Iz mladosti, vitkosti, crvenokososti. Sretnu vas posle dvesta godina i oduševe se, obraduju, ma očarani su. Divno im izgledate, Ali onda vas sa čuđenjem pitaju šta će vam taj višak kilograma i ta plava kosa?!
Šta ti se desilo?
I vi gledate i ne možete da verujete. Dođe vam da vi njega pitate da li se skoro pogledao u ogledalo, pa mu je njegova zadivljujuća mladalačka forma dala svako pravo da postavlja ovako bezobrazna i nedžentlmenska pitanja? Jer on je potpuno se, smanjio se i nekako pogurio u ramenima, a mršavost lica čije su crte krenule na dole uveliko nadoknađuje brdašce u predelu stomaka. Onda zlobno pomislite da verovatno više ne može da ga vidi ni kad mu se digne, ako mu se uopšte još diže. A onda se setite da je oženjen i da mu je žena mršava, stroga i kratkokosa, pa ga samo nežno upitate pobogu čoveče, šta ti se desilo u tom braku?
Lepo je to što mu je rođena žena primer dobrog izgleda i ukusa, ali je njegovo ophođenje prema vama neprihvatljivo.
Trebalo bi da zna da kritiku treba da prećuti, ako već ne može da vas pohvali. Čemu ga je taj brak naučio? Kako mu je oduzeo šarm i duhovitost koji su ga nekad krasili? On možda u vama ne prepoznaje mačku koju je znao, ali ni vi u njemu ne prepoznajete muškarca.
Stavljajući brzoplete primedbe ofrlje upakovane u polovičan kompliment, oni otkrivaju sebe na veoma tužan način.
Otkrivaju da sa godinama nisu naučili da sagledaju i prihvate sebe i promene koje život donosi. Da starenje smatraju groznim i degradirajućim. Da ne žive u sadašnjosti. Da nisu postali elastičnog duha, mudri i iskusni, nego arogantni, nadrndani, okoreli, bezobrazni – ne na onaj način mladosti, koja servira bezobrazluk kao izazov, nego kao da smatraju da su pozvani da stavljaju uvredljive primedbe.
Kao da je iz njih isceđena sva surutka nežnosti i vedrine, i od nje napravljen buđavi sir, čiji se ukus samo njima sviđa.
Oni se neće ustručavati da objave kako oni misle da vi treba da se hranite zdravo, bolje kuvate, drugačije vaspitavate decu, drugačije razmišljate…jer su navikli da određuju svoj svet i utvrđuju mu granice i sigurni su u svoju kompetenciju.
To što vi zapravo izgledate mnogo drugačije nego pre 20 godina, na način koji vam pre svega odlično stoji, što se osećate odlično i zračite ženstvenošću, zdravljem, samopouzdanjem i radošću, njega možda suštinski vređa. Jer izgleda kao suva šljiva, zrači kao glog i oseća se kao vrbov klin.
U granicama njegovog sveta, on je odredio šta mu se sviđa i šta je prihvatljivo i kad mu samom svojom pojavom nametnete potrebu za drugačijom perspektivom i percepcijom, on je uznemiren i ljut.
I nema pojma da je to tako.
Imam jednog prijatelja iz prošlosti, koji je delom zaslužan za ovo promišljanje. Kad ga sretnem (ako mu ne uspe da se pravi da me ne vidi) javljam mu se sa s tobom ne razgovaram, jer sam mu prilikom poslednjeg ‘aj’mo negde na piće obećala da neću više razgovarati sa njim dok ne nauči da mi se obraća kao ženi.
I posle sam ja nevaspitana.
Aleksina Đorđević
