Nema. Ta kategorija nagrađivanja nije izmišljena, verovatno zato što u razvijienijim delovima sveta samohranim majkama dodeljuju mnogo praktičnije i smislenije stvari. Stanove. Novac. Tako to.
U Srbiji je samohrana majka građanin trećeg reda, na granici socijale, samo što nema prava ni na kakva socijalna primanja. Naročito zaposlena sama mama nema nikakvu podršku.
Uostalom, šta bi htela, ima posao?!
To što mora da pronađe još jedan posao, da bi od dva primanja ispod proseka zarade u zemlji, mogla da sastavi jednu platu od koje može da se jede svaki dan, da se kupe patike i polovne knjige, ali ne i da se ide na ekskurziju, to se ne računa. Jer dodatni posao nije legalan, pa je bolje i ne pominjati ga.
Samohrane majke u Srbiji su virtuozi, geniji, često čarobnjaci i fantomi, u maglama borbe za opstanak.
One koriste sav svoj talenat i praktičnost da zarade i pritom su kreativne, sjajne i deluje kao da im baš lako ide.
Znam jednu koja vikendom tezgari kao pevačica. Počela je pre nekoliko godina, sa ciljem da kupi stan za sebe i svoje dete i da podigne standard života. Znate ono, letovanje, ekskurzije, ma čist luksuz. Znam još jednu kojoj je pevanje glavni posao. Stalno putuje, nekad je po mesec dana negde gde gastarbajteri dobro plaćaju za narodnjačku nostalgiju.
Niste valjda mislili da pevaju džez?
A ko čuva decu dok mame tezgare?
Pa babe, dede, komšinice, drugarice, sestre. Uvek se nađe neko.
Samim mamama sa dvoje dece, još je zanimljivije. Takoreći, duplo.
Poznajem neke koje rade u prosveti i ustanovama kulture.
Posle posla prodaju nakit, šminku, veš, odeću, osiguranje. Kreiraju modele i šiju, štrikaju na razboju, pišu knjige, bave se popularnim franšizama, piramidalnim sistemima zarade i uopšte, rade sve što može da im donese neki dinar.
Plaćaju stanarine, račune, poreze, registruju automobile, voze, nabavljaju, brinu se o kući, o dečijim potrebama, dežuraju kad su deca bolesna, uvek imaju flašu komovice za obloge, vade mlečne zubiće, pomažu u učenju i sve što svaka majka radi. Uspevaju i da se viđaju sa prijateljicama, da ponekad izađu, da se snađu za diskretnu vezu u kojoj pronalaze onaj neophodni deo sopstvene ženstvenosti, da bi ostale zdrave i normalne i izdržale tempo kojim žive.
Osim drugih samohranih majki, niko nema uvid u to kako same mame stvarno žive. One se ne žale, nego rade sve što mogu, samo se ponekad namršte i ne oćute kad čuju pritužbe drugih majki, koje imaju muževe koji dobro zarađuju, slobodno vreme da se temeljno bave domaćinstvom, zdravu decu koja odrastaju uz oba roditelja.
Jer mi mislimo da su one naprosto razmažene.
I da nemaju razloga da se žale na život koji su odabrale.
Možda bi se i mi žalile kad bi to imalo ikakvog smisla, ili kad bismo bile dovoljno dokone.
Same mame nisu ostale same iz arogancije i ekstravagancije, nego su odlučile da je tako zdravije, ljudskije, poštenije. One plaćaju cenu svog izbora, bez ikakvog popusta. One koje nisu birale, nego je život odabrao umesto njih, pa su postale udovice, ili su napuštene, naučile su da prevaziđu svoje gubitke i ogorčenja, jer su brzo morale da se snađu sa tim plaćanjem pune cene.
Negde u svetu, podrška samohranim majkama spada u brigu o deci, ali nećemo da maštamo toliko.
Ne tražimo ni Nobela, šta bismo s njim?
Tražile bismo da dan ima još nekoliko sati, kad bi to bilo išta dostupnije od zakonske zaštite.
Ne tražimo ništa, nemamo paradu, nevidljive smo, u onoj magli opstanka.
Malo ženske solidarnosti van kruga samohranosti, to bi bilo lepo.
Aleksina Đorđević
