Mnogo puta sam čula uopštene roditeljske izjave kao što su kontrola mora da postoji, ili neki red mora da se zna, i čak dok su pod mojim krovom, biće kako ja kažem.
Slušala sam to i od svojih roditelja, odavno. Pa mi je valjda zbog toga i čudno što to isto čujem od mladih roditelja.
Zašto su prihvatili te patrijarhalne stavove?
Nekako me uvek iznenadi kad otkrijem da mlađe generacije uopšte nisu po difoltu u pobuni u odnosu na starije, da nisu razbile predrasude i izgradile nove, fleksibilnije, pametnije i ljudskije sisteme odnosa i vaspitanja.
Nikada nisam verovala starijima kad su mi govorili, videćeš ti, leći ćeš ti na rudu, ne možeš tako doveka, misleći kako ću, kad omatorim da budem isto tako zadrta i puna opštih mesta kao oni, jer je tako jedino ispravno. Nisam se ja bunila bez razmišljanja. Uvek sam sve pažljivo preispitavala. Posmatrala sam ih, kako su nezadovoljni, kruti, slepi za istinu, uznemireni i neveseli i pokušavala da zamislim sebe takvu u njihovim godinama. I uvek mi je jedino padalo na pamet da nema nikakvog razloga da prestanem da težim istini, da odustanem od svog života i prihvatim njihov. Jer je to očigledno suludo. A zašto bi oni želeli da ja uradim nešto očigledno suludo? Zato što su pakosni, uplašeni, skučeni? Sve zajedno i još koješta?
Možda su oni govorili takve stvari ne zato što su stvarno verovali u njih, nego iz nemoći i iz dužnosti da sprovode vaspitanje. A nisu umeli drugačije. Nije im ni padalo na pamet da može drugačije.
Ali kako može da ti ne pada na pamet da može drugačije, kad imaš posla sa nekim ko očigledno zahteva drugačiji pristup?
I tako, pregrizla sam svaki lanac kojim su pokušali da me obuzdaju i nikad nisam prestala da cenim slobodu, ličnu odgovornost, hrabrost, poštenje i istinu. To su veze koje me obavezuju.
I postala sam vrlo sumnjičava prema svakom obliku vaspitanja koji podrazumeva obuzdavanje, red i pokoravanje.
I iskušavam se kroz roditeljstvo.
I grešim sigurno, iz ubeđenja i iz najboljih namera, kao što valjda roditelji greše. Neki istina, ugnjetavaju svoju decu, jer su psihopate, ali računam da velika većina greši samo tako što radi najbolje što ume.
Ja najbolje umem da pružim slobodu i razumevanje, bliskost i poverenje, poštovanje i podršku.
Ako sam dobila decu koja bi bila srećnija u vojnoj akademiji, to je možda zato što i ona moraju protiv nečeg da se bune.
Videćemo. Njihova iskustva, sudbine, kapaciteti za sreću i ljubav, potvrdiće moje istine. Ili ih demantovati.
Ja ne razumem lanac, pa nisam u stanju nikoga da zavežem. Ne bih mogla ni psa da čuvam, ako bih morala da ga vezujem ili vodim na povocu.
Takođe znam da je sloboda velika trauma za prirode kojima je potreban red, disciplina i naredba.
A znam i da svako ko se razvija i sazreva, umesto da okoreva i otupljuje, pronađe ono što mu treba.
Uprkos roditeljima, ili zahvaljujući njihovoj podršci. Gotovo je svejedno.
Tako da, šta god mi roditelji činili, jer je to ono najbolje što umemo i koliko god grešili i punili svoju decu sadržajem koji njihove prirode ne podržavaju, oni će postati ono što mogu da budu.
A neki među njima svakako će nastaviti da tvrde kako red mora da se zna i kontrola mora da postoji.
Aleksina Đorđević
