Na pitanje ko je luđi, ja ili svi oko mene, odgovor je da.
Pošto nema tog autoriteta kome bih mogla da postavim ovo pitanje i očekujem objektivan odgovor, jedino mogu da se obratim svom smislu za apsurd. I on, eto, ima odgovor.
Au, zar je dotle došlo?
Aha. Odavno.
Nema mnogo razlike u osećaju da ljudi kojima sam okružena u datoj situaciji uopšte ne reaguju adekvatno i da sam samo ja prisebna, od osećaja da su svi oko mene dosta ludi, ali da sam ja možda i luđa.
Takođe, često mi se čini da se borim u magli tamo gde je svima sve jasno i onda me čudno gledaju. A ja nemam pojma ni zašto sam sad opet ispala potpuno van sveta, ni šta to treba da provalim, a tek ne znam kako da se pravim da sam u toku, a da ne zaspim. Ako se angažujem u pokušaju da shvatim nešto što ću zaboraviti posle dva trenutka, bar ću održati pažnju.
Vidite, ja mislim da su ludi svi koji gutaju dnevne informacije. Vesti iz političkog, ekonomskog, estradnog, javnog života. Dakle, svi.
Svi znaju kako se neki političar zove i u kojoj oblasti je najviše zabrljao, svi znaju koji zakon se sprema da nas dotuče i koja pevaljka se udala za kog fudbalera. I u kojoj Farmi su učestovovali.
Osim mene. Pitam ja. A oni me gledaju čudno. Kao, pobogu, ženo, pa to svi znaju.
A šta meni to govori o svima?
Da nisu baš normalni.
Isto tako slabo stojim sa serbstvom i pravoslavljem, ma slabije nego slabo. Ne znam da razlikujem strica od čiče, a sve žene u porodici za mene su tetke. Ništa se ne razumem u slave i crkvene praznike, totalni sam divljak i ne verujem popovima ništa.
Ne znam napamet dijaloge iz domaćih filmova i serija. Neke slavne domaće pisce nikad nisam čitala. One koje jesam, krivim zbog slika koje su mi i dan-danas noćna mora.
Kad ti nešto uđe u mozak, ono se uskladišti i samo čeka. Zato se ja toliko plašim da pamtim koješta.
E, tu počinje moje ludilo.
Jer nisam u stanju da zapamtim kako se ljudi zovu. Osim ako me nisu totalno fascinirali. Pet brojeva telefona znam napamet. Mobilnih i fiksnih ukupno. Ne pamtim broj i naziv farbe, koju koristim već duže vreme. Ako promene pakovanje, ja menjam farbu. Znam likove glumaca koji su mi divni i naslovne stranice knjiga koje obožavam, ali kad treba da se setim imena glumaca i pisaca, obično ne mogu dok ne prestanem da pokušavam da se setim. Ako pre toga nekog ne pozovem da pitam, ej, kako se beše zove onaj moj omiljeni glumac, što bih se sutra udala za njega iako ima dvesta godina?
Ljudi sa lakoćom drže u glavi podatke koji mene napadaju, stvaraju mi maglu i maltretiraju me tražeći moju pažnju i prostor za skladištenje. Oni su ludi što koriste glavu tako besmisleno. Ja sam luda što se toliko ježim i rogušim od toga.
Ko je luđi? Pa, kako kad.
Ali kad čovek pun informacija (zbog kojih ga često zovem u nedoba) dođe da mi ispriča neku svoju emotivnu i psihološku zavrzlamu sa rečima ti si mi jedina uvek dala najobjektivnije mišljenje, ja se umirim. Setim se zašto mi je potrebna prazna glava.
Da bih jasno čula kako odzvanja ritam srca.
I mog i svih ludaka oko mene.
Aleksina Đorđević
