Kad god sam sama izjavila kako imam pametnija posla, ili čula nekog da to kaže, imalo je isto značenje. Odbrambeno.
Šta on misli, da ja visim na čiviluku? Imam ja pametnija posla.
Sad me zove?! Šta li je dosad čekao! On misli ja nemam pametnija posla, nego da skačem kad se on seti posle sto godina da me pozove?!
Ma šta me briga šta pričaju, ne mogu time da se opterećujem. Imam ja pametnija posla.
I sad sedim ovde i gubim vreme bezveze, kao da nemam pametnija posla!
Dobro. Radi šta hoćeš. I ne pitaj me ništa, ako ništa nećeš da čuješ i poslušaš. Imam ja pametnija posla, nego da se ovde ubeđujem s tobom.
Kad žena izjavi da ima pametnija posla nego da se bakće sa osećanjima i ogovaranjima, znači da je totalno ljuta. I da oseća kako ju je glupost zaskočila i sprema se da joj popije pamet. I da nema nameru da to dopusti. I da bi se odbranila, ona hrabri sebe i podseća sebe da je njen život ispunjen korisnim, pametnim i prečim stvarima, nego čekanjem i strepnjom.
Ako prinudite ženu da čeka, ona će ispuniti vreme pametnijim poslovima. Čistiće, ribaće, trljaće, dok ne istera bes. Kad se čekanje najzad okonča, imaće vidljive rezultate i neće se osećati kao neka paćenica. Ali ako je čekala muškarca koji beskrajno kasni, koji se nije javio da će kasniti, a treba da se pojavi, ako zbog njega ne zna sa čim da računa, kako da se organizuje i da rasporedi vreme, pa ne može da ode na depilaciju ili kod frizera ili kod prijateljice, ili gde već može da ode, nego sedi kod kuće i čeka… a, to nije dobro.
