Ma koliko ne priznavali da postoji moranje, ma koliko isticali slobodu izbora, ma koliko se kurčili da ništa ne moramo, istina je gorka kao vosak iz ušiju i neprijatna kao činjenica da znamo kako je vosak iz ušiju gorak.
Većinu stvari činimo zato što moramo.
Možda smo izabrali to što moramo. Ali u nekom trenutku smo morali da napravimo izbor.
Ono što smo izabrali, vodi nas dalje, u moranja koja slede iz tog izbora.
Ako nešto veoma želimo, imamo san, cilj, moramo da radimo na ostvarenju želje i sna, na dostizanju cilja. Možemo izabrati da samo sanjarimo i želimo, ali ako ne nagazimo na put kojim se realno stiže do cilja, uzalud ćemo sanjariti i želeti.
Ako nešto hoćemo, moramo nešto da učinimo da bi to postigli.
Možda moramo da promenimo stav, da preštelujemo frekvenciju na kojoj razmišljamo i osećamo, ali, znate, moraćemo to da učinimo.
Sloboda izbora je samo između stvari koje moramo.
Ako odbacimo svaki konvencionalan izbor, odaberemo isposnički način života, recimo, onda moramo da sledimo taj put.
Moram ili želim?
Ako hoćemo svetovnost i duhovnost, onda moramo da se suočimo sa posledicama najtežeg izbora – u kome moramo spajati ono što se smatra nespojivim – slobodu i moranje.
Moramo da dišemo, da jedemo, da spavamo. Pa se ne bunimo zbog te uslovljenosti. Prihvatamo da su to potrebe koje obezbeđuju život.
E pa, tako je i sa ostalim stvarima koje nam određuju i obezbeđuju kvalitet života, punoću i smisao.
Možda su to stvari koje su oslobađajuće, kao što je umetnost, meditacija, kreativnost u poslu koji volimo.
Možda je avantura – putovanje, preživljavanje od danas do sutra, stavljanje sebe u razne nepredvidljive situacije, oslanjanje na sreću, šram i snalažljivost.
Možda je roditeljstvo i porodica izbor vašeg srca, ono u čemu nalazite sebe. Možda je kombinacija nekih opredeljenja, možda je bilo šta peto, deseto i šesnaesto.
Sve za šta prihvatimo odgovornost, zavisi od nas i da bi opstajalo, razvijalo se ili nam prosto, pružalo zadovoljstvo, mi moramo time da se bavimo.
Kao što moramo da dišemo.
Čak i ako potpuno prognamo strast i impulsivnost, koji nas kao prirodne sile primoravaju na koješta, moraćemo da budemo jako oprezni da se ne upletemo u nešto, što će nam postati tako važno, da ćemo time morati da se bavimo, kao što moramo da dišemo.
Moraćemo stalno da se branimo i bežimo.
Zašto nas toliko bode to moranje?
Zašto se osećamo kao robovi sopstvenih izbora?
Zašto smatramo da je sloboda nešto više od izbora onoga kroz šta ćemo disati?
Jesmo li totalno pomešali odsustvo odgovornosti sa slobodom?
Da li će nas doslednost zarobiti?
A da li će nas nedoslednost osloboditi? Čega, osim robovanja doslednosti?
Nedoslednost ne oslobađa odgovornosti.
Odgovornosti za izbore koje smo napravili i koje moramo da pratimo. Ne zaluđujte se, čak ni ludost ne oslobađa od moranja.
Aleksina Đorđević
