Među zagovornicima borbe protiv nasilja u porodici, dečijih prava, nenasilne komunikacije, savremenih metoda vaspitanja – ima pravih siledžija.
Kao što ih ima među lekarima, prosvetarima, popovima i svima ostalima.
Samo, aktivisti koji se strastveno za nešto bore, znaju da budu uže fokusirani od nekog ko ne smatra da treba da se bori za nešto što mu pripada i što je deo njegove prirode i sistema vrednosti.
Jednom sam učestvovala u nekoj raspravi, na nekoj grupi na Facebook-u, radilo se o vaspitanju i o fizičkoj grubosti prema deci, u kojoj je neki iskreni otac govorio o tome kako se kao roditelj nađeš u situaciji da udariš dete i kako se zbog toga osećaš.
Neki strastveni aktivista ga je sasekao svojim komentarom, a ja sam uskočila u raspravu na strani iskrenog tate.
Palo je još par rafala u komentarima aktiviste, a pala sam i ja, kao žrtva blokiranja, kad sam aktivistu pitala da li on ima decu.
Tu se krvožedno razjario i zapenio o tome kako je to bedan argument bednika koji ne zaslužuju da budu roditelji (ne citiram, ne sećam se reči, nego pokušavam da dočaram svoj utisak o krvožednoj aktivističkoj razjarenosti) i odmah zatim me blokirao.
Ostala sam zaprepašćena, uskraćena za dijalog, sa osećanjem da sam prevarena, napastvovana, a zatim zapišana.
Osećala sam se potpuno kao žrtva nasilja.
I opet ću da se izjasnim, stojeći na roditeljskoj strani.
Nekada je prebijanje dece bilo regularna vaspitna metoda.
Roditelj nije pedagog, stručni vaspitač koji raspolaže metodama i tehnikama i koji posle radnog vremena tokom kog demonstrira stručnost, odlazi svome dome, u kome možda nema dece koja nešto očekuju od njega.
Roditelj nije stručno lice.
Roditelj često nije ni dovoljno obrazovan, ni dovoljno zdrav, ni dovoljno pametan da bi bio roditelj, ali roditelj ne podleže nikakvom testiranju, ne polaže prijemne ni diplomske ispite, nego, gonjen prirodom, igrom slučaja ili željom srca, postaje roditelj.
Očekuje se da ljubav, odgovornost i posvećenost nadoknade sve rupe u praktikovanju roditeljstva.
I ljubav to, u najvećem i čini.
Ljubav se, međutim, često precenjuje. Ona ponekad ne može da nadoknadi umor, nervozu, iscrpljenost, očaj, bespomoćnost, strah i ljutnju kojima je roditelj podložan – zapravo, još podložniji, nego dok nije bio roditelj.
Roditelj treba da bude potpuni heroj pa da nikad, ali nikad ne udari dete. Ili treba da bude roditelj koji nikad nije prisutan, koji se ne bavi čuvanjem dece i koji se pojavljuje samo kao figura, a to je najčešće otac, koga deca obožavaju i koga bespogovorno slušaju.
Najčešći momenat u kome i najsabraniji roditelj puca i postaje grub, je onaj u kome se žuri i roditelju je potrebno da ga dete posluša i da sarađuje – a ono baš tada počinje da ispituje granice, da se inati, da plače, a što roditelj biva izbezumljeniji, što više žuri i insistira, ono se sve više dernja. Situacija kulmirnira kad roditelj prsne, ščepa dete kao vreću krompira, protrese ga, izdere se na njega ili ga lupi. Dete bude zaprepašćeno, pa se obično posle toga još jače i više dere, ali roditelju je sada sve jedno, on sprovodi svoju organizaciju na silu, pušeći se od besa i osećajući se kao da se jedva suzdržao da ne zgazi malog drekavca.
Vidite, ako nemate dece, ako niste roditelj, ako se niste našli u ovakvoj situaciji u kojoj se često nalazi svaki roditelj deteta u takozvanom najnezgodnijem uzrastu od 3, 4, godine – kada počinje da može svašta, a još uvek ne razume ništa – onda nemate pravo glasa po pitanju granice između grubosti i nasilja u vaspitanju. Prosto samo zato što nikada niste iskusili ono što roditelji iskuse. Što ne znate šta je normalno. Nemate pojma šta je roditeljska svakodnevica u raznim dečijim fazama i periodima i koliko je teško suzdržati se i naći najbezopasniji ventil za stanje izluđenosti u koje vas slatko, malo, bespomoćno detence časkom gurne, igrajući kolariću-paniću sa vašim živcima.
Da, deca su u stanju da izlude i najstrpljivije i najrazumnije roditelje.
Da i najstrpljiviji i najrazumniji roditelji u stanju su da udare dete.
I, da, to je normalno.
Samo psihopata tuče dete prutom, kaišem ili bilo kojim rekvizitom. I ne da mu da plače.
Da, izgleda da su nekada (kad je šiba bila uobičajen vaspitni element) svi roditelji bili psihopate. Odnosno, svi očevi, pošto je kažnjavanje bio njihov posao.
Pa vi sad vidite, kako se pojmovi o vaspitanju menjaju, a šta ostaje isto. Ili, još bolje, nemojte gledati, nego postanite roditelj i iskusite sve iz prve ruke.
Ako ste roditelj i aktivista u zašiti dece od nasilja, verovaću da ste kompetentni u definisanju nasilja i granica između dopustivog i nedopustivog.
Aleksina Đorđević
