Čudno je to kako prijatelji naših prijatelja obično ne postanu naši prijatelji. Neki nam se baš dopadaju i kad ih sretnemo, obradujemo se, zastanemo i porazgovaramo, ali ih nikada ne zovemo telefonom i ne počnemo da se viđamo sa njima, nezavisno od našeg zajedničkog, primarnog prijatelja. Osim ako nismo žena kojoj se sviđa prijatelj našeg prijatelja, ali ne kao prijatelj.
Ne znam da li je tako sa muškim prijateljskim vezama, ali ženske su nekako uređene u krugovima, koji se retko preklapaju. Kad odem kod jedne od svojih prijateljica na rođendan, tamo srećem sve njene ostale prijateljice, od kojih su mi neke sasvim drage i radujem se prilici da ih vidim. Ali naša zajednička prijateljica je ona koja nas spaja i ona koja uvodi u krug svoje nove prijateljice, koje ostalima postanu manje ili više drage.
Kad odem kod druge na neko slavljeničko okupljanje, tamo ne sretnem ni jednu iz prethodnog kruga.
Kad okupim svoje prijateljice, one se divno slažu i prisne su i raspoložene, ali posle se uopšte ne sretnu, osim slučajno, dok ih ponovo ne okupim.
Sa prisnim prijateljicama, žene razgovaraju o svojim ostalim prijateljicama i zato se ta prisnost na ženskim okupljanjima podrazumeva. Svaka od nas zna ono osnovno o svakoj od nas – sa kim se zabavljala, ko joj je slomio srce, u kakvim je odnosima sa roditeljima, koji su joj najveći problemi i strahovi, koje najkarekterističnije mane i vrline je odlikuju.
Prijatelji naših prijatelja su i naši prijatelji. U najširem smislu. Ne moramo da ih volimo, ali sigurno ih prihvatamo i poštujemo.
To je među ženama nešto kao lična karta i one te podatke razmenjuju otvoreno, zadržavajući za sebe detalje koje razmenjuju sa svojim primarnim prijateljicama.
Takođe, svaka žena ima najbolju prijateljicu, među nekoliko najboljih prijateljica, a to je verovatno ona koju najduže poznaje, sa kojom je odrasla, a prijateljstvo je raslo zajedno sa njima.
Ima i takvih skupina od tri, četiri najbolje prijateljice i za njih ne važi krug. One su jednako primarne jedna drugoj, viđaju se u svim kombinacijama i ponekad pohađaju neke zajedničke krugove svojih ostalih prijateljica.
Ono što je na čast ženskom prijateljstvu, a možda se ipak radi o običnoj ljudskosti, a ne o nekoj ženskoj izmišljotini, jeste odnos prema prijateljicama naše prijateljica koje nam se ne sviđaju.
Ne moramo da ih volimo i da im se radujemo, ali ih potpuno prihvatamo, jer prijateljice naših prijateljica su i naše prijateljice – u svakoj praktičnoj stvari. Pomoći ćemo im, tamo gde možemo da im praktično izađemo u susret, jer se bavimo takvim poslom, ili poznajemo nekoga ko može da im reši neki problem, kao i one nama. I to je više nego kolegijalnost među prijateljicama primarne prijateljice. To je ženska solidarnost, zasnovana na onoj podrazumevanoj prisnosti – jer znamo jedne o drugima stvari o kojima nismo razgovarale i koje ne pominjemo.
Prijateljice naših prijateljica se ne ogovaraju, nego razumeju i podržavaju, čak i ako nam se uopšte ne dopadaju. Takođe, nikada ne dovodimo u pitanje to što naša prijateljica ima prijateljice koje nam se ne dopadaju.
Zato što je prijateljstvo pre svega ljubav, a kad naša prijateljica nekog voli, to je zakon, kome se povinujemo. Od srca.
Aleksina Đorđević
