Pubertetlija mora da bude nešto, da bi mogao da bude neko. Nešto opšte, da bi pronašao u sebi nekog posebnog. U okvirima onoga što njemu deluje kul i što se sviđa onima koji se sviđaju njemu, mladi buntovnik počinje da pronalazi sebe.
Koliko će trajati ta potraga, ne zavisi od toga koliko traje pubertet.
Zapravo, pubertet traje onoliko koliko traje ta potraga.
Po nekoliko decenija zna da potraje. I to uzalud.
Ponekad, pubertetlije zaborave buntovništvo i zaglave se negde između pankera, gotičara i metalca, nipošto ne pristajući da budu emovci. To je zato što je emovac lukavo sakriven u svakom pubertetliji (računajući i one od tri, četiri banke), pa se maskira malo u pankera, pa malo u metalca, pa u gotičara, jer u suštini to je sve isto, potpuno besmisleno i smarajuće i ‘ajde da se malo sečemo, da osetimo prava osećanja. Bol.
Sprdam se, ali se ne šalim.
Bol je najvitalniji sastojak odrastanja. Svako ko traži sebe i pronalazi kojekakve svoje segmente tamo i ovde, stalno oseća bol.
Napor i nemogućnost da se poveže i integriše boli. Pogrešno integrisani delovi bole kao loše ušivena rana i izgledaju kao Frankenštajn. Srljanje otvorenog srca i uma boli dvostruko jače, a zatvaranje srca i uma boli lukavo, prigušeno, tišti kao kostobolja i krivi delove ličnosti kao što giht krivi i izobličava prste na rukama.
Bolna okorevanja, naizgled zaštita oko bolnih i povredivih delova, počinju u pubertetu da se grade oko tog opšteg identiteta, koji treba da zakloni i prikrije onaj lični, istinski.
I zato stvarno nije važno da li sam panker, ili šta god, jer nas unutrašnji emovac suštinski povezuje.
Kako ste se vi samopovređivali u pubertetu?
Jeste li zaboravili? Ili vas je samo toliko sramota, da se pravite da ste zaboravili? Nije sečenje jedini način samopovređivanja, kao ni balansiranje na granici suicida, ali svaki buntovni tinejdžer već sa trinaest godina zna da je život sranje i hoće da se ubije, bar pet puta godišnje.
I opet se sprdam, ali se uopšte ne šalim.
Labilnost i bol, suština emoizma, čupa kose u svakom ljutom pankeru, metalcu, gotičaru.
Svaki pubertetlija iz koga unutrašnji emo iskoči u realnost i saseče ga odbijanjem, raskidom, ogovaranjem, pakošću i neprihvatanjem, suočava se sa besmislom života i osećanjem da je lakše i lepše umreti.
Stvarno, čudo je kako prežive pubertet!
Možda uspevaju uz pomoć zajedničkih snaga pankera, metalca, gotičara i emovca, koji svi, šizeći protiv sebe i protiv svega trista na sat, emituju takvu životnu silu, da ona jednostavno apsorbuje bol, uveća se i nastavi dalje, ka iskustvu, ka spoznaji, ka sebi – onome ko je neko, ko se, eto, zatekao u nečemu.
U životu.
Aleksina Đorđević
