Ima divnih brakova, u kojima partner nije tu. Radi u inostransvu, recimo. Šalje pare, dolazi dva puta u pola godine, stiče i ulaže, dok vi živite svoj život. Jeste, nema ga kad je potreban, a često jeste. Vi ste srećnica, koja ima svaku priliku da oseti koliko joj muž nedostaje i da pokuša da nadoknadi propušteno, kad ga najzad vidi.
Nema tu normalnog života, ali ko je danas uopšte orijentir za normalan život?
Znam neke brakove koji su decenijama opstajali na daljinu. I to još pre skajpa. Muž i otac je bio poštovana figura u koju se verovalo. Nešto između Deda mraza i Boga oca. Zahvaljujući njemu, plaćali su se računi, vozio auto, školovala deca, išlo se na more. Svi su imali neku primedbu o normalnom braku, ali to su bile ljubomorne primedbe, pretvorene u sažaljenje.
Kao, eto žena sve mora sama. Jeste da ih on izdržava i ne bi oni živeli ovako da se on nije tamo snašao, ali nikad ga nema. Ona vozi decu u školu, na treninge, kod lekara, sačekuje i ispraća, za sve je sama odgovorna, nije joj lako. A kažu da on tamo ima porodicu. Ma izgleda i da ona nekog ima, stalno joj je puna kuća, stalno neko društvo. Pa, njihova stvar. Samo ne može to tako doveka.
Ovo poslednje je svakako istinito. Ne može tako doveka. Preko sedam mora i sedam gora i posle mnogo godina, sad su svi zajedno tamo gde se on snašao. I žive u pravom braku. Nisu nikad ni planirali drugačije, nego da zajedno dočekaju starost.
I, ko je sad sudija da kaže šta tu nije normalno?
Znam neke parove koji samo periodično žive zajedno. Radi se sezonski u inostranstvu, kad ima posla. Periodi zajedništva, smenjuju se sa odvojenošću. Uvek im je teško kad treba da se odvoje. I uvek im je napeto, kad su ponovo zajedno.
Čula sam više puta izjavu jedva čekam da ode, ali i jedva čekam da dođe – od iste osobe.
I to je tako normalno.
Dinamika odnosa i opstanak braka na daljinu, ima svoje izazove, prednosti i mane.
Možda je najveća prednost što, ono što se dešava tamo negde, ostane tamo negde, kad se bračni partner vrati.
Ako mislite da se ne dešava, niste baš realni. Jer, verovatno se dešava, ali blagoslov je što ne morate ništa da znate i da raščišćavate, ako nećete. A verovatno nećete.
U goroj poziciji je onaj partner koji ostaje (a to je obično žena, mada nije uvek), nego onaj koji odlazi. Zato što je video nadzor usavršen davno pre video nadzora. Uvek će se naći neki prijatelj da vam dojavi kako vam je žena u sumnjivom društvu.
Brakovi na daljinu bi morali da budu mnogo pošteniji od ostalih brakova, makar samo u pretpostavci da svako živi svoj život kad su odvojeni i da to prestaje kad su ponovo zajedno. Neki to i jesu. Ne postavljaju pitanja, na koja ne žele da čuju odgovore.
Ima i takvih koji očekuju, zahtevaju i pružaju vernost. Tako su odlučili, to je žrtva koju podnose zarad zajedništva, u periodima odvojenosti. I oni se susreću sa izazovima koji im jačaju karakter.
Brakove na daljinu čuvaju zajednički ciljevi i činjenica da svaki put iznova odaberu svog partnera, jer žele da budu sa njim, žele da imaju dom i da dele svakodnevicu.
Što je mnogo više nego što imaju mnogi parovi koji ne moraju da donose tu odluku, jer su stalno zajedno.
Aleksina Đorđević
