Pojednostavljeno romantičarsko ubeđenje kaže da nekog voliš stvarno, kad ne znaš i ne možeš da objasniš zašto ga voliš. To se približava istini sa one druge strane ljubavi, koja je potpuno prihvatanje.
Znaš nekoga sa svih strana, znaš najgore i najbolje o njemu i sve u sredini, prihvataš sve što on jeste iako ti mnogo toga smeta i voliš sve što on jeste, iako te često dovodi do očajanja.
Sa tog kraja, iako nemaš mnogo razloga da nekog voliš, nisu ti ni potrebni, jer ga voliš i ne moraš nikome ništa da objašnjavaš, pa ni sebi.
Međutim, obično tačno znamo zašto nekoga volimo.
Jer ga doživljavamo kao svog, jer se radujemo kad ga vidimo, a brinemo kad nam nije pred očima. Jer smo svoj život povezali, prepleli i sjedinili sa njegovim i ne možemo ni da zamislimo kako bi nam bilo bez toga.
To je ta jedna, organska ljubav kojom volimo sve koje volimo. Partnere, prijatelje, decu, braću, sestre, roditelje.
Volimo ih što su naši, kakvi god da su.
To je prvi, osnovni i jedini bezuslovni krug ljubavi.
Sledeći je onaj u kome volimo ljude zbog toga što su to što jesu. Ta ljubav bira šta će voleti, a ostalo prihvata koliko mora.
Ona dobro uočava nečije dobre i loše strane, vriline i mane, što ne znači da u nekome ne voli upravo neku slabost i manu.
Procenjujuće oči ljubavi bivaju nahranjene demonstracijom osobina koje kod nekog voli, jer su takvi prizori neophodni da bi se ljubav osetila i osvežila.
Ako nekog volimo zato što je zgodan, uspešan, duhovit, snalažljiv, šta će videti oči naše ljubavi ako se taj neko ugoji, razboli, izgubi uspeh, postane gorak i patetičan, prestane da se snalazi. Tojest, šta ćemo videti, ako prestanu demonstracije onoga što u nama izaziva osećanja i podseća nas zašto smo se za nekog vezali?
Možda ćemo ostati uz nekog iz osećanja dužnosti ili iz sažaljenja, ali to su otrovna osećanja. Ne toliko za nas, jer su naš izbor, koliko za onog drugog, koji prosto, nije voljen.
Još jedan krug ljubavi zatvara se u ogledalu.
Voljeni odražavaju nas same i često u njima najviše volimo baš sopstveni odraz.
Roditeljska ljubav ume da bude takva. Neki roditelji više vole svoju decu jer su njihova krv i meso, geni i tvorevina, nego zbog onoga što ta deca jesu. Tu se krug ogledala spaja sa krugom pripadnosti i donekle ublažava sebičnost i posesivnost roditeljske ljubavi.
Jer ona nije bezuslovna. Osim jednim delom. Volimo svoje dete jer je naše i nemamo kud, iako ne odobravamo to što ono jeste i hoćemo od njega da napravimo nešto drugo, a ne uspevamo.
Ima gorkih i nesrećnih roditeljskih ljubavi i ako ne volimo da mislimo o tome ili nas ta pomisao suviše vređa, to ne znači da nije istinita.
Još su gorče i nesrećnije dečije ljubavi prema nedostojnim roditeljima, pune povrede i odbačenosti, bez radosti i poverenja, zato što dečija ljubav jeste bezuslovna.
Volimo roditelje kao bogove, jer oni to za nas jesu, a kad odrastemo dovoljno da posumnjamo u božiju pravdu, nastavimo da rastemo sa bolom i povredama i da učimo o drugim vrstama ljubavi.
I da čeznemo za onom u kojoj se nikada nećemo zapitati šta uopšte volimo u nekome.
Aleksina Đorđević
