Ceo paket dnevnih događaja, nervoza, planova za sutra, sitnih pakosti i ogovarnja – ne treba da uđe ni u hodnik, a kamoli u dnevnu ili spavaću sobu.
Mudar je to savet, a ponekad ga je moguće i poslušati.
Svi živimo trostruke, petostruke, stostruke živote, zavisno od uloga kojih smo se poduhvatili i prilično smo naučili da se prebacujemo iz jedne u drugu.
Čim krenemo s posla, razmišljamo o tajmingu i organizciji kućnog života – šta ćemo spremiti ili podgrejati za jelo, čeka li nas neki poseban zahtev danas, hoćemo li imati vremena da se malo odmorimo pre nego što odemo na pilates, večeras treba da uključimo mašinu i da li su beše i patike na redu za pranje, a rado bismo pogledale seriju, a možda uspemo i da legnemo pre ponoći, čemu svakog bogovetnog dana težimo bez većeg uspeha.
I već smo se ubacile u kućni mod. Toliko toga čeka na nas i zavisi od nas.
To je ona zamka u koju ne da upadamo, nego u njoj živimo, zove se rutina svakodnevnog života.
Lako je zaboraviti na posao, kad nas toliko posla čeka kod kuće, a dan nikad nema dovoljno sati.
Ako imate decu ili živite u proširenoj zajednici, još ste rastrzaniji i potrebniji svima, a vama je još potrebnije vreme koga nikad nema dovoljno za sve.
Kako čuvati brak, kojim to razumnim sredstvima, u nerazumnim uslovima života?
Kad ste poslednji put dolazeći s posla planirali kako ćete da napravite atmosferu, upalite sveće, natopite se u kadi, obučete seksi veš i priredite svom mužu vruće veče? I kad ste na to pomišljale, koliko puta ste pomislile da je to svakako potrebno i dragoceno, ali da bi ipak radije posle tog natapanja u kadi obukli frotirnu pidžamu, termo čarape i gornji deo trenerke i smotali se da na miru čitate ili gledate film?
Čuvanje braka podrazumeva neke izuzetne, idealne i možda nepostojeće uslove – da vam deca i eventuralni ukućani ne smetaju (najbolje da ne postoje) da ste sve kućne obaveze podelili sa mužem i da je on odradio svoj deo ili da imate kućnu pomoćnicu, da toliko volite svog muža, da jedva čekate da provedete sa njim intimno veče u svom domu, po mogućstvu bez odeće.
Možda uspe po nekad. Čak ni tada kao na filmu. U stvarnosti ćete morati da obezbedite tvrdu logistiku, ako mislite da se opustite u bračnom krevetu makar dva sata.
Decu ćete morati da odvedete kod babe na noćenje, on će morati da odbije poziv na poslovnu večeru, koji je iznenada iskrsao, vi ćete morati da ostavite za kasnije (i da verovatno opet ne legnete pre dva) posao koji su vam uvalili da završite kod kuće, jer je gužva i jer je hitno, a kad najzad ostanete sami, moraćete da prevaziđete želju da se zagrlite i zaspite, jer je san verovatno ono što vam je najpotrebnije i čega nikad nema dovoljno.
Svakako, bićete srećni što ste najzad sami, bez obzira na umor i nervozu i nemojte napraviti ključnu grešku – ne ostavljajte uključene telefone. Ma ni isključenog zvuka. Nikako. Isključite mobilne telefone, iščupajte kabl iz fiksnog, jer će vas sigurno neko zvati. Ako baš neko umire, ni tu ne možete ništa da uradite, sve što se dešava može da se dešava i bez vas, makar na jedno veče.
To je razumno. Isto tako je razumno da se ponekad iscimate da sebi obezbedite samoću, da lenstvujete i uživate bez ikakve obaveze prema bilo kome, a to ćete moći uz partnerovu podršku.
Zbog čega ćete ga još više ceniti.
Malo je toga što razum može da učini usred suludog tempa i načina života, ali je dovoljno, ako je redovno.
Aleksina Đorđević
