Ima mnogo samih žena, koje odgajaju decu, rade i snalaze se i kroz svakodnevicu, kao i kroz vanredne situacije prolaze same i uz pomoć drugih žena. One su naučile da se oslanjaju na sebe, da računaju na sebe i da se obraćaju sebi. Kad im treba pomoć, pozvaće komšiju, kolegu, prijateljicu ili njenog muža, u zavisnosti od toga kakva im pomoć treba. Takođe znaju da će, krećući se kroz izazove i probleme same, vrlo često naleteti na neočekivanu i dobrodošlu pomoć, tamo gde je neophodno u datom trenutku. To nije nešto na šta mogu da računaju, ali je deo samopouzdanja i oslonca koji nalaze u sopstvenoj snazi i rešenosti.
Ta stvar sa asistencijom i pomaganjem, funkcioniše tako da pomoć morate da tražite. Bilo tako što se raspitujete, zovete i aktivno tražite, bilo što pričate o svom problemu, pa vas čuje neko ko može i hoće da vam pomogne.
Isto tako, u ključnim situacijama, kad mora da se reaguje odlučno, brzo i pribrano, uhvatićete se sa situacijom u koštac, obavićete hitnu samopomoć, a tek onda ćete dohvatiti telefon i tražiti pomoć prijatelja.
Morate hitno kod lekara, pozlilo vam je ili je detetu pozlilo – a to se obično dešava noću – nema nikog pored vas, koga možete da probudite i sa njim podelite stres, odgovornost i organizaciju.
Zovete taksi, dok tražite knjižicu i spremate se najbrže što možete, proveravajući koliko para imate kod sebe i tek kad dobijete intervenciju, kad vas smeste u bolnicu ili vas u hitnoj priključe na infuziju, pa počnete da se osećate malo bolje, razmišljate o tome koga da zovete. S tim što ćete verovatno sačekati jutro, jer nećete nikoga da uznemiravate usred noći, a panika je i ovako prošla.
Ista je stvar i sa manje teškim, a paničnim situacijama, kao kad vam, recimo, prsne neka cev. Voda šiklja, preti poplava, a vi pokušavate da držite pukotinu zatvorenom i smanjite brzinu kojom preti poplava, dok razmišljate gde su ventili, a gde je alat. Čak i ako nikada pre toga niste zatvorili ili otvorili neki ventil i upotrebili neki alat, snaći ćete se i sanirati stanje, pokupiti vodu i obrisati podove, pre nego što pozovete majstora ili komšiju, odnosno, nekog muškarca koji ume da dijagnostikuje, a verovatno i popravi kvar.
I to je sve obično i redovno u životu žena koje nemaju oslonac u partneru.
A onda uđu u vezu.
Panične situacije nastave da se događuju, samo, umesto da same skačete i rešavate sve što iskrsne, imate nekoga ko možda reaguje brže, organizovanije, praktičnije i kompetentnije, ako ne u svim, ono bar u nekim okolnostima. Pojavljuju se i situacije koje možete da hendlujete samo zato što možete sa nekim da podelite zaduženja. Da nije tako, cimali biste se neuspešno ili delimično uspešno ili biste morali da presečete dešavanje na neki neprijatan način. Hvatate sebe kako se sve češće oslanjate na partnera i kako je ta vrsta oslonca ne samo praktična, jer olakšava svakodnevni život, nego i prirodna i potrebna.
Zahvalni ste. Ali i uplašeni. Jer ne možete a da se ne zapitate šta biste radili u nekoj situaciji, da nije bilo njega da vam prikoči i asistira na najspontaniji i najdobrodošliji način. Ne možete a da se ne setite kako je bilo mnogo takvih situacija pre nego što ste pronašli oslonac u partneru i da se ne zapitate kako ste uopšte izlazili na kraj.
Ne možete da se ne suočite sa osećanjem da vam je partner potreban. Životno, praktično, funkcionalno, organski potreban.
I ne možete da se do srži ne prepadnete zbog toga.
Vaš model života vam je omogućio da maksimalno angažujete svoju snagu i sposobnost da sami iznesete ono što ne morate sami da nosite kad imate sa kim da podelite teret. Dodajte tome i deljenje zadovoljstva i prisnosti. Oduzmite nesuglasice, svađe i razmirice, neslaganja i neudobnosti zajednice. I rezultat će vas opet preneraziti i preplašiti. Jer nije vam bolje kad ste sami. Možda ste usredsređeniji i neuznemireniji, komotniji i imate više privatnosti i slobode. Ali zašto ste mislili da je to bolje?
Tu gde ste sreli svoj strah od toga što vam je neko potreban, početna je tačka predavanja, otovrenosti ka novoj vrsti ranjivosti, prihvatanja drugačijeg modela, menjanja stavova i … strepnje i neizvesnosti.
Jer šta ćete ako izgubite to što vam je potrebno?
A to ne nosite vi sami, nego neko drugi.
Besmisleno je da se opirete, da se plašite i ritate.
Ako budete morali opet sami, moći ćete.
Uostalom, ništa nije sigurno i garantovano.
Jer otkud znate da sami sebe ne možete da izgubite?
Aleksina Đorđević
