Nezahvalna uloga.
Pogotovu ona koja pripada maćehi.
Ne znam zašto se muškarci često dobro snađu u ulozi očuha, a žene su često grozne maćehe, prosto da poveruješ u sve one bajke.
Ukoliko nemaju dece, u principu nemaju ni kapacitet za zavoljevanje nečijeg deteta. Nametnuta uloga povremenog ili stalnog staranja o nečijem detetu, daleko je od majčinskih osećanja. Maćeha u deci svog čoveka vidi njegovu ženu, njegov prvi izbor i nametnutu obavezu koju ne može da izbegne. Deca su naporna, zahtevna i smetaju, a maćehe su sigurne i da su ta deca pogrešno vaspitana, pod uticajem pogrešne žene.
Očuh koji nema svoju decu ume da zavoli i prihvati decu svoje žene, toliko da ih smatra svojom decom, a ona njega doživljavaju kao oca.
Možda zato što se uloga očuha ne razlikuje suštinski od uloge oca – muškarci su prirodno po strani, oni nemaju tu jaku, živu i dramatičnu organsku vezu sa decom, koju imaju majke.
Njihov posao je zaštitnički, vaspitni, upravljački, oni su izvođači radova, uloga oca ili očuha ne zaposeda njihovo telo, ne menja im hemiju u mozgu i ne pomućuje razum.
Tako su njihova osećanja slobodna da se sama razviju kao potpora njihovom razumnom izboru i opredeljenju i ne predstavljaju nepremostivu prepreku kad je u pitanju razlika u količini ljubavi koju osećaš prema svom i prema nekom drugom detetu.
Zato su maćehe završile u pričama sa prefiksom zle, a najgore što se može reći o nekom očuhu je isto ono što se zamera očevima – nezainteresovanost.
Aleksina Đorđević