Oni žive normalno, uz uspone i padove, planiranja i rešavanja nepredviđenih situacija, imaju dvoje dece, rade, snalaze se, drže se jedno drugog. Dobar brak.
Praktično su odrasli zajedno, zabavljali se još od srednje škole i oblikovali jedno prema drugom. Tojest, ona je malo više oblikovala njega prema svojim potrebama, kako to već ide u noramalnom životu.
Pripadnost i međusobna osećanja ne dovode u pitanje. Imaju živu telesnu vezu. Rekoh, dobar brak.
U svakom braku, međutim, postoje momenti razdora, koji se obično ponavljaju, konflikti koji za čas planu i ugase se bez ikakvog rešenja, sa punom izvesnošću da će se ponoviti i sledeći put.
Ona je privržena svom bratu, koji je daleko i sa kojim se čuje obavezno bar jednom dnevno. Njemu to smeta. Ponekad misli da ona više voli tog svog brata i od njega i od dece.
On voli sport. Aktivan je u klubu i živi za utakmice. Ona ne može da smisli taj njegov sport, jer joj se ponekad čini da on to voli više od nje i dece zajedno.
I nemaju pojma da jedno drugom zameraju istu stvar. Uporno se drže svojih zamerki. On smatra da ona preteruje u svojim rodbinskim osećanjima, ona smatra da sport nije ni brat ni sestra.
Da li će uvek biti bliski?
Oboje ne mogu da pređu preko toga što svako od njih ima neku svoju ljubav, koja nema nikakve veze sa njima.
Niti ona treba da prekine veze sa bratom, niti on treba da ostavi sport. Jer ako budu morali, uvenuće od tuge i sputanosti.
Ali, možda bi mogli da razumeju jedno drugo, polazeći od sebe.
Samo, da li oni treba da rešavaju taj konflikt?
Hoće li ih to više zbližiti?
Ili im je možda baš potrebna ta dinamika kačenja i zamerki, da bi kroz tenziju održali bračnu živahnost?
Pa, zavisi od čega se tačno sastoji ono dobro u tom braku.
Aleksina Đorđević
