Moja draga prijateljica je u braku, koji je silno želela, već neko vreme. I još uvek je obuzeta onim živim i važnim bračnim projektima, u kojima se oboje dogovaraju o uređenju životnog prostora, planiraju troškove i akcije, prave dete i učvršćuju temelje, očekujući sve ono što žele da steknu i osvoje zajedno.
Ali. Ide brak, ide brak, oko sebe stvara mrak…
Potrebno je stalno, svakodnevno i uvek iznova podsećati se zašto i kako smo se našli u braku. Šta beše ona velika sveta tajna braka, koju smo osetili i spoznali u srodnoj duši našeg partnera. Zašto ga ono beše volimo najviše na svetu, šta je ono što nas je spojilo i što je bilo toliko važno i vredno, da smo rešili da ga vredi iskušati u bračnoj zajednici.
I tako, moja prijateljica, koja sve ovo zna, ipak izgovara rečenice kao što su zašto sam se uopšte udala i ostale tekstove koji idu uz narastajuću bračnu težinu.
Kako razgovarati, kad se on povuče i zahladni, zašto moramo da se takmičimo oko raznih gluposti, zašto ne možemo uvek da poslušamo jedno drugo, ispunimo zahtev, ispoštujemo nečiju slabost, strah ili hir, nego više volimo da se suprotstavimo, postavljamo dijagnoze, posvađamo se.
Građevina braka će vas uzidati u svoje zidove, ako se stalno i posvećeno ne bavite unutrašnjim uređenjem.
Dobra stvar je što u svađi prilično možeš svašta da kažeš, a da to posle izgubi težinu, iako je trenutno bilo otrovno i uvredljivo.
Imaš priliku da se izviniš i posegneš za ljubavlju i toplinom, dokle god spavaš sa nekim u istom krevetu i zajedno pijete jutarnju kafu.
Imaš šansu da se setiš zašto je taj brak važan i da premotavajući film unazad, shvatiš da, kad bi sad sve počelo od početka, izbor opet bio isti.
I moja prijateljica sve to zna i čini i kaže, na ohrabrenje svih nosilaca težine bračnih veza, ipak je bolje je u braku.
Aleksina Đorđević
