Svi se pretvorimo u nešto, sa godinama. Samo, možda uopšte nismo zastranili, nego smo se, ostajući isti, pretvorili u karikaturu sebe, umesto da izrastemo u umetničku sliku.
Ima ljudi koji nikada ne promene ni mesto razdeljka, a kamoli boju i dužinu kose. Uvek biraju isti oblik naočara, uvek nose sličnu obuću, ne menjaju stil oblačenja i na prvi pogled potpuno su isti kao pre 20 i 30 godina. Idu na ista mesta i vode iste razgovore, uživaju u istim zabavama i ljute ih iste stvari, kao i uvek. Živi fosilizovani. Otporni na promene. Svojim izgledom, govore vam da su i iznutra isti takvi, nepromenjeni. Oni nisu dozvolili da se pretvore u nešto. Oni su se pretvorili u najsvedeniju i najbezbedniju verziju sebe, pažljivo čuvajući detalje. Jedino što su stariji, fasada je malko trošna i prašnjava, koliko god ista bila, a i iznutra je isto. Paučina i prašina na stilskom nameštaju i luksuznim tepisima.
Ako su bili uobraženi, sujetni i gledali sve sa visine, sada su još uobraženiji, sujetniji i gledaju sa još veće visine.
Nestrpljivi i eksplozivni postali su prave nagazne mine, nepodnošljivog karaktera.
Strogi i nadrndani, teroristi i robovlasnici.
Držeći se čvrsto slike o sebi, nikada ne upotrebimo sve one lude boje i poteze kojima naprosto prekrečimo okvire i proširimo svet u šarenilu i radosti.
Principijelni i visoko moralni, postali su toliko ograničeni i ukočeni, da je drška one metle koja im je večito bila u dupetu, provirila na usta.
Držeći se čvrsto slike o sebi, nikada ne upotrebimo sve one lude boje i poteze kojima naprosto prekrečimo okvire i proširimo svet u šarenilu i radosti.
Nikada ne sagledamo sebe očima stvaroca i kreatora, nego uporno retuširamo i fotošopiramo prema postojećim linijama.
Nikada ne postanemo slobodni i opušteni, već ostajemo zarobljeni u sigurnoj zoni.
Umesto da se sa godinama pretvorimo u zrelo, mudro, tolerantno i toplo biće puno ljubavi i razumevanja, postanemo zli i dementni, taoci sopstvenih ograničenih predstava o tome ko smo i šta smo.
I kad svi okolo skontaju da smo totalno odlepili i pitaju se u šta smo se to pretvorili, mi smo već bezbedni od uticaja takvih pitanja, jer više ne čujemo ništa i ne vidimo nikog, živeći u zatočeništvu svog uma.
Prethodne tekstove iz ovog serijala pogledajte ovde
Aleksina Đorđević
