Najbolje što znam o sebi je da se sve najgore transformisalo u najbolje.
Imala sam sav materijal da budem baš kao moja majka, sebična, uplašena, nedorasla, neprihvatljiva sama sebi.
Svest o najgorem, donela je rešenost da osvojim svest o najboljem.
Nultu tačku razvoja – nedostatak ljubavi prema sebi, svest o nedostatku pretvorila je u prvi razvojni korak.
Osećaj krivice transformisao se u odgovornost.
Cinizam se pretvorio u iskrenost.
Ogorčenost u prihvatanje.
Strah u ljubav.
Najbolje što znam o sebi je da me je saznanje o svemu najgorem uvek iznova oslobađalo i vodilo korak dalje.
Bespomoćnost i predodređenost pomogli su u formiranju percepcije iz novih uglova, iz kojih je moguće uvideti mogućnosti akcije i posledice delovanja – i prihvatanje tih posledica.
Svaka greška je našla svoje mesto u kreaciji konstruktivnih pokušaja.
Svaki pokušaj, ako nije doneo rešenje, doneo je rešenost da se ponovo pokuša i da se isprobaju drugi načini.
Tvrdoglavost je postala upornost i neodustajanje.
Preosetljivost se razvila u senzitivnost i intuitivnost.
Sebičnost je pronašla svoj razvojni put u samoaktuelizaciji.
Površnost je ostala na površini, a sve što je prošlo kroz njeno sito, produbilo je postojeću dubinu.
I to nije optimizam, afirmacija, metod.
To je imperativ da se uvek ostane u domenu ljubavi, jer ljubav je ulitmativno najbolje što znam o bilo kome i bilo čemu.
I uvek mogu bolje.
Aleksina Đorđević
