Deca su nezadovoljna seksualnim obrazovanjem i dostupnošću informacija. U školi uče iz biologije o anatomiji, pa i o ulozi i funkciji polnih organa, a nastavnici taj deo uglavnom predaju sa nelagodnošću, praveći se da im nije nelagodno, dok se deca kikoću i zevzeče.
Na predavanjima o pubertetu, koja se organizuju kao vannastavna aktivnost, govori se o zdravlju, higijeni i preventivi. Seks se pominje samo kao asocijacija za rizično i po zdravlje opasno ponašanje.
Niko ih ne uči o osetljivosti seksualnih organa, o tehnikama masturbacije, kojima se ta osetljivost otkriva i ispituje kontrola, a kako bi se tek kikotali kad bi im pričali o tome?
E, ne verujem da bi. Možda malo, dok ne bi shvatili da im se nudi ozbiljan, tačan i potreban izvor informacija.
Razgovor o ovome sa roditeljima, ma koliko bili otvoreni, dostupni, neosuđujući i puni podrške, nije zgodan.
Znate li zašto?
Zato što to implicira svest o tome da se roditelji aktvino bave seksom, a ne potcenjujte dečiju maštu i granice privatnosti. Pornografski sadržaji jesu izvor eksplicitnih informacija, ali i formiranja pogrešnih predubeđenja, očekivanja i ponašanja.
Šta ćemo preduzeti?
Roditelj može da angažuje osobu za koju proceni da dete sa njom može o tome bez neprijatnosti da razgovara. Ili da pronađe odgovarajuću literaturu. Ili da pokrene neki projekat edukacije sa ljudima koji su zainteresovani za to, ili koji se time već bave u sklopu zdravstvenog i higijenskog upućivanja u problematiku puberteta i seksualnog ponašanja.
Roditeljske moći i ingerencije su ograničene, ali svest o potrebi seksualnog obrazovanja u pravom, a ne u akademskom smislu, može da pokrene pametniji pristup jednoj od najvažnijih životnih škola.
Zašto svi prećutno očekujemo da će se deca u ovoj oblasti sama iškolovati, a sa kakvim uspehom, uopšte i ne pomišljamo?
Aleksina Đorđević
