Naučili smo da postavljamo ciljeve i radimo na njihovom dostizanju. Isto smo naučili da sabotiramo sebe na tom putu. A naučili smo i da se pravimo ludi i prelazimo preko svojih diverzija. A ako ne možemo baš toliko da se pravimo ludi, onda smo savladali nauk osećanja krivice i bespomoćnosti.
Možda smo sebi postavili promašene ciljeve. Možda nikada nismo smeli sebi da priznamo šta stvarno želimo.
Jer šta ću ako ne uspem? A šta ću ako uspem?
“Hoću da pokrenem svoj posao i da imam stabilnu vezu, da živim kao sav normalan svet”, reče čovek i baci se na zadatak. Uspešno.
“Zašto sam onda tako prokleto nezadovoljan i nesrećan”, reče čovek i stade, pre nego što mu padne na pamet da preispita svoj cilj u odnosu na svoje potrebe. Jer možda nije neko ko spada u sav normalan svet, jer to što je hteo, možda je samo potreba da dokaže drugima da može, a ne da realizuje sebe. Možda on stvarno želi da ode u manastir, ili na Tibet, ili među lekare bez granica…
Ali normalan svet ne čini tako apsurdne stvari.
Kao da nije najapsurdnija stvar na svetu pokušavati svom snagom da budeš neko ko nisi.
Možda i nije.
Možda je još apsurdnije uspešno biti onaj ko nisi.
Aleksina Đorđević
