Među takozvanim dobrim ljudima, imamo različite kategorije mentalnih bolesnika.
Siroma’ dobar, šta će, spada u potpuno bespomoćne dobrice, koji su najčešće žrtve svih ostalih. Siroma’ dobrica ne okreće glavu ni od odrpanih i prljavih, beskućnika i prosjaka, lopova i prevaranata, on vidi ljudsku bedu i nije mu neprijatno da je gleda, nego hoće da pomogne. Verovatno nema pas za šta da ga ujede, ali i to ništa je spreman velikodušno da podeli i ustupi. Ako i nema ništa opipljivo, vremena i razumevanja ima na pretek.
A kad je vama neko poslednji put poklonio nešto toliko vredno?
Vidite, u neka manje naopaka vremena, ili barem, manje naopaka na ovaj način, siroma’ dobrica se zvao svetac.
To su oni što su besomučno verovali u ljudsku dobrotu i nikada se nisu pitali zašto je dobri Bog njima dao to prokletst… pardon, taj blagoslov tako obilato, dok je drugima dao tako zanemarljivo malo.
Ali oni nikada nisu posumnjali u taj zanemarljivo mali deo dobrote u drugima, već su neštedimice delili ono što imaju, da pomognu koliko mogu u preraspodeli količine dobrote u ljudima.
Potpuni respekt i večna slava na nebesima, ali, čega su sveci morali biti lišeni, da bi imali toliko svetosti?
Sujete, za početak, pa zatim i ostalih ljudskih sklonosti za samodokazivanjem, kritikovanjem, samoispitivanjem, uz koje idu razni sarkastični otkloni u odnosu na realnost, iz kojih nastaju razna umetnička dela, zabavni i razvratni poduhvati, kao i sve ostalo iz reda greha i nereligioznosti.
Ah, da, živosti duha i inteligencije, morali su biti lišeni takođe.
Aleksina Đorđević
