Homo sapiens. Čovek sam i ništa ljudsko nije mi strano, iliti, čovek je čoveku vuk. Poetično objašnjeno u šašavoj pesmici:
“Rođeni svi su
da sisaju sisu
i kada porastu
doprinose porastu
promiskuiteta
i nataliteta…”
Kada na nekog apelujemo da bude čovek, to obično znači da od njega tražimo da bude osetljiv na naše ili nečije slabe tačke.
Kad nešto odobravo rečima pa to je ljudski, znači da smo zadovoljni nečijom osetljivošću na nečiju situaciju.
Čoveku je prirođena čovečnost, ali i njena suprotnost, koja međutim, nije animalnost, nego nečovečnost.
Kad nekog upozoravamo na nekog, a ne želimo da osuđujemo i analiziramo, kažemo znaš, on nije dobar čovek.
Kad nekoga hoćemo da opravdamo bez mnogo udubljivanja, kažemo ali on nije loš čovek.
Dobar čovek, veliki čovek, plemenito ljudsko biće – to su dometi evolucije.
Međutim, dobri, veliki i plemeniti ljudi nisu samozadovoljni primeri evolucionog majstorstva. Oni o sebi ne misle u tim kategorijama. I baš time nam daju prave evolucione smernice.
Ti ljudi, koji su prava mera za to šta znači biti čovek, dobro poznaju svoje slabosti, stalno se preispituju, znaju na šta su sve i zarad čega spremni, sposobni su da prevazilaze sopstvena ograničenja, da menjaju koncepte, perspektivu i percepciju.
Najslađe se smeju sami sebi i njihovo samopouzdanje je duboko utemeljeno u svest o tome ko su, šta mogu i čemu streme.
Aleksina Đorđević
