Kada bismo bili mudri, hteli bismo samo ono što nam treba. Ali nismo.
Zato što nismo pošteni. Volimo da lažemo sebe, jer kad sami poverujemo u ono što smislimo, onda komotno možemo da budemo potpuno iskreni i da nemamo pojma o svojim lažima. Zašto je to tako komplikovano?
Možda zato što kad bi muškarac koji zamišlja da voli slobodu, a rođen je da bude papučić, pogledao u sebe, tamo bi video malog, dezorijentisanog, mekanog i osetljivog dečačića, koji samo želi da mama bude zadovoljna, i veliku, odlučnu, namrštenu, dominantnu mamu, koja ničim nije zadovoljna. Kako bi svario to saznanje? Da li bi ga ono oslobodilo u smislu onoga što zaista hoće ili je to sramotno i neprihvatljivo do te mere, da će radije čitavog života eskivirati to suočavanje na sve načine i nikada neće upoznati svoju pravu potrebu. Možda će je kanalisati kroz seksualne sklonosti, jer je iz nekog razloga prihvatljivije biti vezan i bičevan u cilju seksualnog zadovoljstva, nego biti papučić posvećen službi zahtevne i nadrndane žene, koja će vam uvek pružati baš to što vam treba – razlog za život.
Tako ogroman broj ljudi živi, u nemiru, razočarenju, nezadovoljstvu, tuposti, anksioznosti, sluđenosti i zbunjenosti, ne znajući ništa o onome što bi trebalo da žele, a misleći da čine ono što hoće kad promene partnera, posao, frizuru, kad pronađu neki hobi ili sport da kroz njega izraze nešto što hoće napolje i nikada se ne zapitaju šta je to i zašto im je od životne važnosti da čuvaju pse ili da prave veliko spremanje svake nedelje, zašto je muzika najveći deo njihovog života i zašto nikada ne izdrže u vezi duže od godinu dana…
Neki ljudi rade ono što hoće, jer hoće ono što im treba, a najveći broj misli da radi šta hoće, kada pokušava da sebi ispuni želje.
Aleksina Đorđević
