Kontrola pojedinca nije samo globalna, nego i unutrašnja. Nasledili smo društvene norme i ugradili ih u svoje sisteme vrednosti i sprovodimo autocenzuru nad onim što hoćemo. Ako su porivi za kršenjem tabua toliko jaki, da ne odolevamo, moraćemo da se suočimo ne samo sa osudom okoline, nego sa onom mnogo otrovnijom osudom u vidu osećanja krivice, neadekvatnosti, usamljenosti i odbačenosti. Moramo se makar uspešno pretvarati da smo prilagođeni, da bismo mogli na društveno prihvatljive načine da sprovodimo ono što hoćemo.
To što neko hoće i što mora da plati na svaki način, možda uopšte nije ništa veliko, ni ugrožavajuće.
Recimo, čovek želi da živi sam, ne interesuje ga osnivanje porodice, ne zanima ga ni da ode na Tibet pa da stekne egzotično opravdanje za odvajanje od sveta, želi da bude odgovoran samo za sebe i da svoje slobodno vreme provodi zadovoljavajući svoja interesovanja za druženjem, putovanjem, obrazovanjem.
Vidite, on može. Neka ga, niko ga ne dira. Ali društvo ga istrajno i uporno označava kao izopštenika i čudaka i on na kraju takav postaje, jer u stalnoj borbi, njegova autentičnost izvitoperi se u niz reakcija na pritisak i on je posle mnogo godina zarobljen u ulozi koja je u društvu izmišljena za neprilagođene.
Ako ne pronađe izraz za svoj bunt u umetnosti, taj čovek je propao.
Nešto iznutra zahteva afirmaciju i ako je neko svojim životom samo primer za to kako čovek degradira kad nema nikoga o kome će brinuti, nema nikakav status u zajednici društveno korisnih, njegova želja da radi šta hoće koštaće ga nemogućnošću da bude zadovoljan time što radi. Jer društvo neće dozvoliti zadovljne primere samotnjaka, koji će podrivati ideju o braku i porodici, toj osnovi korporacije koncentracionog logora. Ako nemaš nikoga pomoću koga te korporacija može ucenjivati i držati kao taoca, onda si izrod, u očima svih koji ne žele da stvari posmatraju iz drugačije perspektive.
Bolje je stvarno otići na Tibet.
Aleksina Đorđević
