Ako imate sreće, nasleđe i standard, od prvog komšije vas deli neki kvadratni metar nekog vazduha i neke zemlje. Ako živite prosečnu urbanu priču u nekom planski sazidanom kvartu, sa komšijom u najboljem slučaju delite zid, a u najverovatnijem i pod i plafon. To znači da ste prinuđeni da znate kad komšije ustaju, koliko u kojoj prostoriji borave i šta u njoj rade, da ne detaljišem. Pratićete odrastanje njihove dece, rođendane i proslave, kao i svaku porodičnu dramu. Ah, da. I oni će isto tako slušati i pratiti vaš domaći život.
Ukoliko promenite nekoliko komšiluka, a niste posebno komšijski tip, verovatno ćete komšije poznavati samo po stranama sa kojih zvuci dolaze. Recimo, onaj odozgo verovatno ima kraću nogu, ili štaku, ili nosi samo jednu klompu po kući. Ovi levo mora da su gluvi, uvek užasno glasno puštaju muziku. Bebi od ovih dole su izgleda, krenuli zubići…
Oni pravi komšijski tipovi umeće da iznesu mnogo više detalja i zapažanja i pratiće vaše kretanje i aktivnosti po stanu sa istim interesovanjem kao kad gledaju velikog brata.
Ah, a ja se pitam kakav je taj svet što gleda rijalitije!
To je ona simpatična i nasmejana komšinica što ne samo što svakoj porodici u zgradi poznaje porodično stablo, zanimanja i količinu novca koja ulazi i izlazi, već prati i koliko i šta se kuva, ko dolazi i zašto. E, ta komšinica ima muža i kad ih sretnete zajedno (a uvek su zajedno) vi se zanosno osmehnite i slatko – srdačno recite “zdravo komšija”. Komšije umeju koješta da popravljaju, tako da će vam možda sutra komšija zameniti slavinu, prepričati svojoj ženi kako ste ga dočekali i kakav vam je stan, a ona će još slađe nastaviti da vas ogovara. I tako su svi zadovoljni, u adekvatnim komšijskim odnosima.
Aleksina Đorđević
