Sad ćete nekako da se snađete. Pre ili kasnije uspostavićete rutinu, a to je smirujuće i ući ćete u štos. Prvih nekoliko meseci su vanredno stanje, koje može i da potraje. Prihvatite to. Imaćete toliko dosadnog i isrcpljujućeg danonoćnog posla oko bebe, da ćete biti u opasnosti da propustite one divne i spokojne trenutke, kojih ponekad ima. To je ono kad je beba mirna, a vi odmorni. Dešava se. To u suštini nikada ne prođe, ali zato postane vaš život, pa ne možete ni da zamislite da biste mogli drugačije.
Ono za šta nemate vremena, što će se taložiti i početi da vas ugrožava ako se suviše dugo taloži, jeste vaš partnerski odnos.
U današnje vreme, parovi su prilično izašli iz patrijarhalnih okvira, upućeni su jedno na drugo i dele odgovornost. Ali i u najboljim slučajevima, otac je otac, a majka je sve.
Pre svega, očev život se ne menja iz korena. Prirodno. Dete nije raslo u njemu i njegova biološka uloga je usko ograničena.
Pre svega, očev život se ne menja iz korena. Prirodno
Majčin život je beba. Ona se zaljubi u bebu, ona brže reaguje, jer je povezana sa bebom i fizički i emotivno i psihološki. Imaginarna pupčana vrpca ostaje dugo bitno obostrano prohodna u tom odnosu. Ponekad je majkama teško da se u tome snađu, jer se dnevno suočavaju sa gomilama oprečnih osećanja. Odgovornost nalazi podršku u ljubavi, ali potreba da se odmori, da bude malo samo svoja i neuznemirena nema nikakvu podršku. U ovaj emotivni vakuum uskače osećaj krivice, zajedno sa besom i revoltom, osim ako u njega uskoči otac, ili neka druga adekvatna pomoć.
Očevi bi trebalo da budu pametni i da pronađu svoje mesto u ovom vakuumu, radije nego da ga prepuste taštama i svekrvama, dadiljama i prijateljicama. Zato što će se kad tad na njih sručiti tovar nagomilanog prebacivanja kako su ostali neuključeni i sve propustili iz čiste sebičnosti. Znate, to je istina.
