Nije neophodno. Ali kao muška i ženska polovina celog, programirani smo da se udružimo, barem u nekom periodu svog života. U našoj kulturi, samci su obeleženi kao “roba sa greškom”. Ako vas niko neće, mora da vam nešto fali.
Osim kulturnog imperativa, udruživanje je praktično. Lakše je u zajednici. Ukoliko postoji podela odgovornosti, podrška i preuzimanje tamo gde onaj drugi posustane.
Iako svuda oko sebe vidimo nesrećne, propale i u svakom pogledu falične brakove, nikada ne polazimo od toga kako da to sve izbegnemo, kako da budemo mudriji i tolerantniji od drugih, nego se uzdamo u sreću. Stupamo bez strategije i predznanja u jedan od najvažnijih odnosa u životu. Ali tako je i sa svim ostalim odnosima. Prijateljskim, roditeljskim, kolegijalnim. Učimo usput, iako nas kolektivno nasleđe sapliće obrascima poput prevare, izdaje, sebičnosti, takmičenja i nezadovoljstva.
Oni pravi motivi koji nas nagone da težimo bračnoj zajednici, iracionalni su. Ukoliko nismo veoma religiozni, uopšte i ne razmišljamo o braku kao svetoj, duhovnoj zajednici, dok je upravo potreba za celovitošću ono što nas nagoni da prenebregnemo sva upozorenja i loše primere i oprobamo se u sopstvenoj bračnoj praksi.
U nadi da će ljubav biti dovoljna.
Aleksina Đorđević