Venčanje je jedan od najlepših dana u životu mladih ljudi. Tog dana se pred roditeljima, rodbinom, prijateljima obećavamo osobi koju volimo. Po nekoj logici tog dana bi trebalo najviše da uživamo. Ali u praksi stvari stoje malo drugačije…
Jedno od osnovnih pitanja sa kojim dvoje ljudi počinje razmišljanje o venčanju jeste broj zvanica. Ono što je tu “problem” jeste činjenica da na svadbi ne možete razmišljati samo o sebi i da se na svadbu zovu i tatine kolege, mamina kuma, a da ne pričam o rodbini koju ste poslednji put videli na nekoj svadbi pre petnaestak godina. To jednostavno tako ide. U stvari problem je u tome što su retke svadbe sa stotinak zvanica. Ili je to neki minimum od tridesetak najbližih ili pak spisak mora sadržati bar 200 ljudi. Jer znate kako, ako pozoveš jednu tetku za koju tvoja mama tvrdi da mooooraš da zoveš, onda nekako moraš i treću tetku. Slično je sa prijateljima, ili zoveš samo kumove ili moraš bar njih 30!
Lično uvek glasam za male svadbe. Ne samo što je to u organizacionom smislu mnogo lakše i što postoji šansa i da se ti lepo osećaš tog dana, nego je po mom mišljenju svadba intiman čin. Dovoljni smo on i ja. Ne želim da budem shvaćena kao nesocijalna ličnost, naprotiv, prijatelje obožavam, za porodicu sam jako vezana, ali prosto taj dan je moj. Jednostavno nemam potrebu da od tog dana pravim žurku. Ako mene pitate neki lep restoran, sa prijatnom muzikom i više je nego idealan da ugosti naših pedesetak gostiju.
