Ono što muškarci ne znaju, ako ih mama ne nauči (a majke ne vole da ih uče kako one više nisu glavne žene u njihovom životu) ili ako sami ne provale (ekstrahipersenzitivni tipovi koji su odrasli uz lude i dominantne keve) jeste kako da ne ispadnu klinci i mamini sinovi u očima svoje žene.
Čuh u prolazu parče vaspitnog sadržaja, koji je mlada žena pokušavala da ulije u pognutu glavu svog muža, koji je gurao kolica sa bebom o tome kako on ne može tako njoj da kaže pred majkom…
Žena je delovala zagrejano, ali ne ljuto, u stvarnom naporu da mu objasni zašto i kako on ne može tako.
Ona konta da on uopšte ne konta i nada se da će da skonta.
Dakle, njegova mama ima neke primedbe o nečemu što njegova žena doživljava lično i on se slaže sa mamom. Dobro, ali ne bi trebalo da izrazi to slaganje na način koji odbacuje i ponižava njegovu ženu.
Ako je mama već dovoljno navalentna i nevaspitana da poziva sina u koaliciju protiv snajke, on bi morao da bude malo pametniji i da ne zagrize. Morao bi da stane na stranu svoje supruge, uprkos osećanju da izdaje majku. Trebalo bi, morao bi… pogodbeni načini.
Da, pogađanje je u pitanju, a diplomatija je veština koja se uči iz nužde.
Jer mama će prosto da baci bombu, da se napravi luda i da ode, a on će ostati usred poprišta i neće mu biti jasno zašto ima posla sa tolikom štetom.
A ko će mu objasniti? Njegovi prijatelji sa kojima pije pivo i gleda fudbal? Možda bi neko od njih i umeo, kad bi se uopšte ikako o tome povela reč.
Ako je žena suviše ljuta i uvređena i ne sagledava situaciju iz šire perspektive, mama će ostati onaj treći među njima, a šteta će vremenom biti sve veća.
Aleksina Đorđević
