Pojam nenasilne komunikacije mnogo se trošio pre desetak godina, a sad je nešto posustao. Da li to znači da su ljudi usvojili ovu praksu, ili da je prosto potrebno mesto za neke nove pojmove i prakse? Možda je nenasilna komunikacija izašla iz mode, ili su njeni zagovornici pronašli profitabilnije priče oko kojih organizuju treninge, radionice edukacije? Ako nam se nešto zadržalo iz perioda kad se naveliko i naširoko govorilo o pravilima i metodama nenasilne komunikacije, koja je u suštini kultura dijaloga i stepena svesti o osetljivim pitanjima, verovatno to primenjujemo i ne razmišljajući. Naše svađe su rasprave sa velikim nabojem, možda i podignemo glas u ljutnji i povređenosti, ali sposobni smo da i pod nabojem saopštimo svoja osećanja i objasnimo svoje stanje i razloge zašto smo ljuti i povređeni, bez ružnih reči. Kad kažem ružne reči, ne mislim na psovanje, jer nekome možete reći jebi se, kad je to najbolji način da izrazite svoju ljutnju, iako raspolažete zavidnim vokabularom.
Mislim na vređanje.
Tipa, ti si ovakav i onakav.
Jer kad u ljutnji saopštavamo kako se osećamo, kad se svađamo bez vređanja, nastupamo sa ja se osećam ovako i onako, kad ti uradiš to i to. A onda se traga za razlozima. Zašto je neko postupio tako kako je postupio, da li je nameravao da nas povredi, ili nije ni razmišljao o tome da će nas to povrediti. I da li smo više uvređeni, ili više povređeni, čemu treba lek – našem egu ili našim osećanjima.
Zato je svađa bez vređanja veoma teška i zahtevna.
