Verovatno znaš da li želiš da budeš mama, iako te ta pomisao zastrašuje, jer si svesna koliko je to velika odgovornost i koliko je lako zastraniti. I verovatno već imaš u glavi neke glavne smernice o tome kako da budeš dobra majka, u skladu sa onim što ti je u detinjstvu nedostajalo u odnosu sa majkom, ili što najviše voliš i ceniš. Dobro je napraviti neka obećanja, ona će ti pomoći da se jednog dana usmeriš u praksi – ili da se koriguješ, jer zaista ne možeš da zamisliš kako sve možeš da se osećaš u odnosu na dete i koliko najpozitivnijih zamisli može da padne u vodu na testu realnosti. Kreni od toga da obećaš sebi da ćeš se uvek sećati kako je to kad si dete i kad nemaš sredstva i načina da objasniš odraslima šta misliš i kako se osećaš – to je temelj poštovanja ličnosti deteta, kakva god ona bila. I to će biti tvoj životni izazov. Evo još nekih izazovnih obećanja, koje ćeš, kad jednom postaneš majka, celog života nastojati da ispunjavaš.
Neću činiti da se moje dete oseća neadekvatno ili nedovoljno dobro
To je ona lekcija o neupoređivanju sa drugima. Ali bićeš milion puta izazvana da se ugrizeš za jezik, jer ćeš milion puta pomisliti kako su druga deca, manje senzitivna, manje bistra i manje lepa u nečemu uspešnija i prodornija, nego tvoje dete. A onda ćeš da udahneš duboko i da setiš da je svako jedinstven i poseban i da tvoje dete mora da pronađe svoje samopouzdanje na svoj način. I bićeš zgranuta koliko malo ti tu možeš da učiniš, osim da mu stalno pružaš podršku, da ga hvališ, bodriš i navijaš. A to je, u suštini, pasivna uloga. Aktivan je jedino onaj deo kad se ugrizeš za jezik i odbaciš pomisao o tome kako je nepravedno što tvom detetu nešto ide teže nego drugoj deci, ili što je tako sporo u stvarima u kojima si ti brza. Tu se pozoveš na gene (u sebi mu opsuješ familiju) i nađeš način da mu pokažeš koliko si zadovoljna njime i svime što postiže, ne odmeravajući to postignuće ni prema čemu i ni prema kome.
