U ljubavnoj igri, ko gubi, dobija – glasi jedna davno pročitana rečenica, koju nisam razumela, ali jasno mi je bilo da je istinita, a možda i magična. Apsurdna je, a to joj obezbeđuje validnost na tržištu istine.
Ali ako ste se ikada toliko povezali sa drugim bićem, kroz ljubav i sve što ona nosi, da ste prihvatili sav njegov život, u paketu sa roditeljima, prijateljima, kućnim ljubimcima, uspomenama i ludilom, onda poznajete taj osećaj da zapravo živite nečiji život, a ne svoj.
Kad vam neko kaže da ste počeli da ličite, blentavo ste ponosni zbog toga
Granica među vama se obrisala, pomešali ste se i više se i ne sećate da ste krompiriće posle prženja poklapali, da bi omekšali iznutra, a ostali hrskavi na površini, jer tako vi volite, zato što ih sada spremate da budu celi hrskavi, na granici zagorelosti, zato što on tako voli. Počeli ste da spremate sok od paradajza, domaći, onako kako vam je pokazala njegova baka i zaboravili kako ste vrištali na svoju baku kad pokuša da vam poturi taj sok. Slušate muziku koju voli vaš partner, idete čak i na pecanje i šetate psa, iako su mačke ljubav vašeg života. Najviše volite da navučete onu njegovu kariranu košulju za po kući i kad vam neko kaže da ste počeli da ličite, blentavo ste ponosni zbog toga. Srodili ste se sa nekim i njegov život je vaš život. Izgubili ste neke navike, koje nikada niste želeli da menjate, niti su ikome smetale, samo su nestale. Možda neko misli da treba da se zabrinete što ste izgubili sebe, ali vas ne treba da brine, ono što brine druge. Jer, ako ste sa svojom ljubavlju izgubili onu sebe koju drugi poznaju, dobili ste onu koju najbolje poznaje vaša ljubav.
Budite zahvalni, jer mnogi ljudi prožive čitav život bez iskustva da razumeju apsurdne imperative ljubavi.
Aleksina Đorđević
