Svi su sumnjivi. Od škola koje nisu ukinule ekskurzije, nego planiraju destinacije, preko agencija koje organizuju putovanje, do roditelja koji sve to hoće da plate, pa makar digli još jedan kredit i dece, koja jedva čekaju da odu na dvodnevnu i trodnevnu ekskurziju sa «spavanjem» pa da načisto odlepe od zezanja.
Prvobitna ideja ekskurzija je edukativna, usmerena na posetu mestima, o kojima se zbog istorijskih i kulturnih događaja govorilo u školi. Pa se tako posete Šumarice, Ćele kula, rodna kuća malog Jože… dobro, dobro, šalim se.
Zemlja nam se drastično smanjila od vremena kad su ekskurzije osmaka išle u Sarajevo, a srednjoškolaca u Split, ali ima divnih mesta u našoj tesnoj Srbiji, od Palićkog jezera, preko Kalemegdana i Lepenskog Vira, do Đavolje Varoši i Sopoćana. Ima šta da se vidi.
Deca svakako ništa ne nauče na ekskurziji, ali lepota prirode, tiha atmosfera drevnog i sakralnog, ostavlja neizbrisiv utisak, koji će kasnije integrisati u iskustvo.
Ali, ideja sticanja opšte kulture u parčetu zemlje koje je preostalo od Vardara pa do Triglava i od Đerdapa pa do Jadrana, postala je kao i egzistencija – gotovo neodrživa.
Ko bi trebalo da razmišlja razumno i pronađe kompromis?
Ekskurzije su užasno skupe, osim za najmanji broj učenika. Naročito one višednevne. Neki roditelji se rukovode rezonom da je ta ekskurzija jedino putovanje u godini koje mogu da pruže svom detetu (jedva) kad ionako ne idu na more ili u inostranstvo, pa su spremni da se zaduže po srpsko-fatalističkom sistemu – kad sam već dužan do guše, mogu da se zadužim i do nosa.
Ko bi trebalo da razmišlja razumno i pronađe kompromis? Ministarstvo? Škola? Roditelji? Pa očigledno je. Samo mi nije jasno zašto roditelji to ipak ne čine.
Svaki grad ima u najbližoj okolini neka lokalna istorijska mesta, bisere prirodne lepote, reke i planine, koje deca viđaju retko ili nikada i čiji jednodnevni obilazak ne može da košta ni trećinu cene obilaska Beograda. Možda se može organizovati kampovanje, to bi bilo iskustvo. Ništa rizičnije od stražarenja nad čoporom pubertetlija u nekom hotelu, gde oni ipak uspeju da se napiju i ne provedu noć u svojoj sobi.
Sumirajući svoj mesečni budžet, kontam da nema mesta za još jednu ratu. A obično mi nije jasno kako sam uopšte izgurala mesec.
A pošto znam da uopšte nisam jedina koja sastavlja kraj s krajem od plate do plate, pomislim da kad ti drugi roditelji plaćaju deci ekskurzije, možda mi uopšte nemamo tako loš standard kao što kukamo. Ili smo suviše navikli da nemamo ili smo suviše ponosni ili suviše inertni da pokrenemo prekrajanje svih obrazovnih planova, koji će nam nametnuti još jednu ratu.
Znam ja šta to znači izgarati za decu, ali ako izgorim pre vremena u glupavoj trci sa nerazumnim troškovima, šta sam uradila?
Aleksina Đorđević
