Kako mora da je lepo biti glup, uzdiše glupan.
Jooooj, kako sam glup, nervira se genije.
Ima stvarno tupih ljudi, ali niko nije toliko glup da je blažen, iako se vrlo bistrima ponekad čini tako, pa umeju da kažu da mi je njegov mozak na dva sata, da se slatko odmorim. Istina je da glupi ljudi ne zavide pametnima na pameti. Njima je i sopstvene pameti ponekad previše, znaju i kontaju stvari od kojih bi voleli da budu pošteđeni, pa i oni zavide nekim glupima, za koje misle da su blaženi.
Pametni su svesni svojih ograničenja i toga da biti pametan uopšte ne znači biti imun na glupost, samo pametne glupost mnogo nervira. Tuđa, kao i sopstvena.
Po tom paritetu, primarno glup čovek uopšte nije imun na pamet, a napadi pameti ga nerviraju, jer mora da uočava između ostalog i sopstvena ograničenja.
Pamet je površna kategorija, kao i glupost. Mentalna snaga je mnogo važnija od nivoa pameti, povezanost sa emocijama nadilazi glupavost.
Dobrotom i plemenitošću često nisu darovani ni pametni ni glupi.
Dok su nam ograničenja svima data.
Kao i sredstva za prevazilaženje.
Glupom je često data pakost i brutalnost, za dobitnu kombinaciju.
Pametnima naivnost, kako ne bi izgubili veru da niko nije baš sasvim glup, pakostan i brutalan i trpeljivost da podnesu svoju glupavu veru.
Svima je dato pameti baš koliko im treba.
Količina pameti nikog ne sprečava da dosegne izvesnu količinu mudrosti.
Jer nije srećan ni glup, ni pametan. Srećan je slobodan.
Slobodan od gluposti.
Slobodan od pameti, takođe.
Aleksina Đorđević
