Ko uzme, možda će se kajati, ko ne uzme, kajaće se sigurno, glasi moto bračnog vilajeta.
Zajednica je dovoljno teška i zahtevna i sa svim mogućim kapacitetima ljubavi, dobrih namera, stabilnosti i porodičnih vrednosti. Ali ljudi se nađu u brakovima i bez bilo kakvog početnog kapitala i opstaju, balansirajući na granici trpeljivosti.
Zbog dece, zbog materijalnih i socijalnih okvira, zbog ideje da moraju da izdrže, dokle god mogu da izdrže.
Istina je da dobro započeti projekti imaju šansu da se dobro nastave.
Mada, dobro ne mora da znači pozitivno i srećno. Dovoljno je ako znači postojanje jakog lepka, bilo koje vrste. Opstaju i brakovi zasnovani na uzajamnoj ljubavi, poštovanju i privrženosti, ali opstaju i brakovi zasnovani na strahu, nasilju, ili prosto, osećanju dužnosti.
Bajke o braku su svetlo na kraju tunela, a brak je putovanje tunelom, koji sami osvetljavamo i nastojimo da obezbedimo, kako umemo.
Brak je živi organizam, koji se menja, razboljeva, leči, stari, oplemenjuje ili osiromašuje.
Brak zahteva održavanje i negovanje zajedničkih interesa i prioriteta.
Podizanje dece, oslanjanje na partnera, osećanje pripadnosti i potreba da se bude koristan i potreban, čine super lepak dobrih brakova. To su oni elementi, koje naš genetski program registruje kao celovitost. Ljudi to često izražavaju jednostavnim rečima: srodiš se sa nekim i ne možeš da zamisliš život bez njega. U tim rečima sadržana je sveta tajna duhovne veze među srodnim dušama.
Jer bajka o braku govori o nalaženju svoje druge polovine.
Aleksina Đorđević
