Devojčice dobijaju već sa 11, 12 godina. I odmah pokupe ceo paket ženskog nasleđa, zajedno sa PMS-om. Kakvi se skriveni sadržaji nalaze u nekom ko je tako nov, tako neoštećen, tako nedotaknut iskustvom?
Pa, pored ličnih sadržaja koji su se oblikovali pod presom vaspitanja, zahteva, utisaka i zaključaka o komplikacijama života koji se odvija oko njih, devojčice pokupe majčin model, koji sadrži bakin model, koji sadrži prabakin model…možda ne baš redom, ali opremljene su kolektivnim ženskim tripom, to je sigurno kao sigurnost.
Potvrda o tome da dete ima nezgodan PMS na tetku, predstavlja pečat na dozvoli za legitimnog člana ženskog porodičnog klana.
Neke devojčice mrze što su dobile, bune se i nerviraju. Neke sa uzdahom prihvataju to što ih je snašlo, a neke su ponosne i presrećne, jer su jedva čekale inicijaciju u svet ženskosti.
Verujem da od stava i osećanja sa kojim je dočekana prva menstruacija, mnogo zavisi nivo snage i razornosti PMS-a.
Ako se devojčica sa ulaskom u svet odraslih žena identifikuje sa majčinim patnjama i traumama koje je videla i upila, iako ih možda nije ni razumela ni opravdala, velike su šanse da će se bolno opirati direktivi da bude ista kao majka, koliko svesno, toliko i podsvesno.
Kao što će ona koja mirno prihvata sudbinu (pitoma k’o babina sestra Mara), prosto podnositi mučenje, svesna da pokojnu babinu sestru svi zovu sirota Mara.
Ako je međutim, doživela prvu menstruaciju kao inicijaciju, širenje percepcije, identifikaciju sa moćnim ženskim, u kome će ona pronaći svoju slobodu i autentičnost, velika je verovatnoća da će upamtiti tek nekoliko veoma zajebanih PMS-ova, a verovatno će im i znati uzrok.
A to je opet, možda zato što, iako nema PMS na tetku, ima treće oko na babu.
Aleksina Đorđević
