Neki lekari odbacuju ideju o PMS-u i tvrde da ti toliki, gotovo porođajni bolovi, prosto fizički nisu mogući u organizmu koji samo odbacuje neoplođenu jajnu ćeliju i neiskorišćenu pripremu za bebu.
Ali ti lekari možda ne priznaju ni psihologiju, a kamoli astrologiju ili ezoteriju. A smela bih da se kladim da su takođe i muškarci.
Ima i srećnih žena, koje cokću u neverici kad im drugarica povraća i onesvešćuje se od predmenstrualnih bolova. Ali one bar ne tvrde da to ne postoji, samo shvataju koliko su srećne što se nisu lično uverile.
Muškarci su generalno nepoverljivi prema PMS-u, kao da je to još jedna manipulativna ujdurma, koju su žene smislile da bi ih zbunile, dezorijentisale, kontrolisale. Ko sme da tvrdi da to nije baš tako?
Možda ja umirem od bolova, ili ludim od nervoze jer je iščekivanje menstruacije zapravo iščekivanje odgovora na pitanje da li sam trudna.
A pitanje trudnoće je kolevka svih manipulativnih ženskih ujdurmi, priređivale ih mi njima ili same sebi.
Samo, mi možda ne znamo ništa o tome.
Da li na nekom nivou priželjkujemo trudnoću? Da li neki deo nas oseća da smo opet omanule, ako smo opet dobile i strahuje da se nikada neće realizovati u majčinstvu? Da li neki drugi deo nas dobro zna da će ga taj deo željan majčinstva uhvatiti u klopku i zarobiti, pa čini sve da ga sabotira? Da li mi, kao integrisana, intuitivna, kompleksna ženska bića naslućujemo kakav se konflikt dešava u nama i žestoko smo nesrećne zbog toga, pa moramo nekako da se iskupimo (bolom, pre svega)? Da li nam je na najpovršnijoj površini naše ženske duše, partner kriv zbog toga?
A opet, možda nam je i partner kriv, a mi se žrtvujemo, jer ne želimo da ga izgubimo, tako što ćemo dozvoliti da se trudnoća ispreči između nas.
Razmišljajte o PMS-u, imate o čemu.
Aleksina Đorđević
