Za tih devet meseci, ona je promenila način života, usvojila zdrave navike u ishrani i disciplinu vežbanja i možda će moći da se drži toga i na dalje. Da ne bi morala ponovo da planira venčanje.
Divim joj se, zaista. Potpuno je razumem i podržavam. Mislim, stvar je lična.
Probala sam juče jedan mantilić, uh, krasna stvarčica, potpuno u mom fazonu i savršeno mi stoji na ramenima i grudima. A mogu i da ga zakopčam. A kad ga zakopčam, tesno mi ga skroji nane i šio mi ga Đura, na kvadrat. Samo što ne pukne! Samo pet kila manje na kukovima i strukovima ohrabrilo bi me da se zadužim i da ga kupim, pa nek’ ide život!
Ali po pet kila manje na oba kritična mesta, to je celih deset kila, ako ćemo realno. Ako je njoj trebalo devet meseci tvrdog rada da smakne trideset, meni bi trebalo tri. To je samo tri meseca! Ali to je tri meseca salata, vode, povrća, teretane i znojenja. Svakog dana. Znam ja dobro da se kriza prevaziđe već u prvih desetak dana i da samo treba početi i da se posle naložiš na disciplinu i kad prvi kilogrami odu, već se osećaš lagano kao ptičica, a kad posle mesec dana uđeš u one farmerice iz perioda fitnesa, pa skontaš da će ti za mesec dana već igrati oko struka, onda ti je volja nepotkupljiva. Nikakva čokolada, ni torta, ni slaninica, ni pomfrit, neće te izazvati da poklekneš.
Džaba ja kuražim sebe. Odoh da tražim venčanicu, nema mi druge.
Aleksina Đorđević
