Volim svoje telo. Dobro me služi tolike godine. Od tinejdžerskog doba do danas, stalno se menjalo, razboljevalo se i ozdravljalo, gojilo i mršavilo. Dešavalo mi se isto što i svim ženama, koje celog života gledam i slušam. Konstanta se provlači kroz svaku priču: ljubav i kilogrami. Jedino izvesno je da stalno variraju.
Krhka i ranjiva telesnost u najvećem broju slučajeva izvor je zabrinutosti i nezadovoljstva i to je onaj grm u kome leži debeli zec. Koji pojede dvadeset šargarepa i onda se toliko grize, da mora da smaže još dve glavice kupusa, kako bi se utešio. Glad je stanje praznine i besmisla. Hrana je utešna.
Pravo pitanje ne glasi kako da smršam, nego zašto sam debela?
Zato što jedem, kao da mi je poslednje.
A zašto toliko jedem?
Da se zadovoljim.
Aha, a zašto sam nezadovoljna?
Jer mi nešto vitalno, suštinsko i neophodno nedostaje.
?
Zadovoljstvo.
Šta je za mene zadovoljstvo?
Sloboda, ljubav, kreativnost, seksualnost, opuštenost… Dnevne doze svega toga.
Deset posto dijete čini povrće. Ostalo je psihologija
Kad sam se prvi put mnooogo ugojila bila sam mnogo trudna. Posle godinu dana (a telu su potrebne dve godine da povrati svoj hormonski status, hemijske procese i sve ostalo, nakon trudnoće), opet sam zatrudnela. I ugojila se još više nego u prvoj trudnoći.
Dvoje sićušne dece, oboje takoreći bebe, nespavanje, služenje svima osim sebi, nedostatak odmora, mira, privatnosti i opuštenosti, osećanje da sam fabrika za bebe sa dodatnim pogonom za proizvodnju mleka – sve to je bilo dovoljno da uništi sva moja primarna zadovoljstva. Jedina dostupna telesna uteha, toplina i zadovoljstvo, bila je hrana. U jednom trenutku sam shvatila da i hrana služi samo kao gorivo koje fabrika troši, da bi mogla danonoćno da radi. Tu je momenat utehe razotkriven u svojoj iluzornosti. Pomislila sam, moći ću da oslabim kad počnem da spavam. Prošle su tri godine i život sa decom se ukolotečio, sve češće se dešavalo da svi spavamo cele noći.
Sad! Reklo mi je telo.
Poslušala sam ga i posegla za prvim što me privuklo. Joga. Čisto uživanje. Posle pola godine oduševljenog vežbanja i dalje sam bila debela, ali savitljiva kao nikad, čak sam mogla i stoj na glavi da uradim. Onda je proces krenuo dalje, u transformaciju. Joga lanč, vežbanje u prirodi, post na vodi tokom mesečevih mena… U narednih šest meseci otišli su svi suvišni kilogrami. Bavila sam se intenzivno raznim samospoznajnim metodama i kako to obično biva, vratila se na početak. Na pitanje zadovoljstva. Odnosno, slobode, ljubavi, kreativnosti, seksualnosti, opuštenosti.
Kad okrenete u nekom procesu čitav ogroman krug i zatvorite ga, neminovno je ući u sledeći. Još veći. Gde se preispituju sve vrednosti, potrebe, stremljenja i izgledi. Za mene je to značilo razvod, pre svega.
I prošle su godine u crtanju sledećeg kruga. Počela sam da pišem i nastavila da dišem. Pronašla sam ljubav, otkrila nove dimenzije seksulanosti, opuštenosti i slobode. Deca su još malo porasla, ja sam još malo ostarila. Još jedan krug se zatvorio. Imperativ zadovoljstva je produbio svoje zahteve i suočio me sa, oh, iznenađenja, nezadovoljstvom.
Dominantna misao postala je “ne mogu više ovako“. Bila je tako jaka i razorna, da sam se razbolela. Od dramatičnog oblika anemije. Telesna jednačina osećanju sputanosti i nemogućnosti nalazila se u količini hemoglobina u krvi. Nisam mogla da dišem kako valja. Svaki pokret me zamarao, svaka izgovorena rečenica izazivala lupanje srca. Obustavila sam sve fizičke aktivnosti, ležala, uzimala terapiju i jela. Uplašila sam se. U strahu da ću nestati sa ovog sveta, dodala sam kilograme ubedljive telesnosti. Da zauzmem što veći prostor. Da pritisnem tlo. Da znam da sam tu. Potrajalo je. Dok nisam objavila knjigu i ostala bez momka. I dok nisam osetila ono inicijalno “SAD”.
Natrčala sam na neku dijetu koja me privukla, dozvolila momku koga sam ja privlačila da uleti u moj život razornom silom i započela novi krug. Razlikovao se. Nije bio tako širok, ali se u vrtoglavoj spirali spuštao u dubinu. Osetila sam potrebu da budem jaka, da mogu da izdržim i da se odbranim. Krenula sam u teretanu. Totalno različito od perioda joge. Totalno adekvatno u ovome “sad”. Samo pola godine je bilo potrebno za ovu vrstu intenziteta. Kilogrami su se istopili, naravno. A spiralno zaranjanje u sebe pretvorilo se u sledeći proces – spiralnog izranjanja.
Tek je počelo. Istrajavam u teretani. Život se ubrzao, ciklusi iskustva, spoznaje i transformacije smenjuju se žestokim tempom. Potrebno mi je da ostanem žestoka žena. Sve sam mudrija u dnevnim primenama neophodnih doza zadovoljstva. Gojenje zbog gubljenja sebe, zbog straha i praznine, ostalo je iza mene. Ne verujem da će moje telo opet pokrenuti taj mehanizam. Predstoje mi druge, suštinskije promene.
I sve ovo sam napisala, da bih vam na kraju sa punim autoritetom rekla: kad počnete da posmatrate svoje telo kao da radi nešto protiv vas i da tražite načine da ga stavite na muke, disciplinujete i naterate da bude vitko, poželjno, zdravo i zadovoljno, zapitajte se čime ste ga najpre naterali da vam pošalje tako očigledne signale nezadovoljstva. Budite spremni da čujete neprijatne odgovore. I da ih uvažite u potpunosti. Da promenite ishranu, navike, partnera, rezon, akciju i reakciju.
Biće lakše, ako volite svoje telo.
Tekst: Aleksina Đorđević
