Tradicija se u proteklih par vekova mnogo primenila u većini Baltičkih zemalja. Na primer, u 16. veku je minimalna starost bila 14 godina za dečake, a 13 za devojčice, dok je sada, za brak bez saglasnosti roditelja, granica od 18 godina, pa do 21 u zavisnosti od zemlje do zemlje.
Danas se mladi parovi često opredeljuju za britanski stil svadbe, ili američki, dok su u seoskim predelima još uvek zastupljene tradicija i običaji. U svim predelima je neophodan očev blagoslov pre nego što mladić zaprosi devojku. Mladići, recimo, često šalju svoje prijatelje u izvidnicu da li bi mlada pristala kada bi je zaprosili. Ako se utvrdi da bi mlada pristala, mladić odlazi kod njenog oca da zatraži njenu ruku, a tek kada otac da blagoslov, venčanje je ugovoreno. Onaj par koji se venča sa blagoslovom, ne očekuje nikakav miraz, nikakvo nasledstvo i nikakvu pomoć od porodice mlade.
Baltičko venčanje
Jedan od najvažnijih delova veridbe je razmena prstena i svilene marame. U nekim delovima Baltika je ovo preduslov za venčanje i bez toga se ne može odviti. Kada je devojka pristala na veridbu, ona se objavljuje u lokalnoj crkvi gde će se venčanje održati, od strane sveštenika, pred porodicom i prijateljima. Period u kom je par veren, na Baltiku traje šest meseci.
Buduća mlada često provede po nedelju dana u kući mladoženje, gde pokazuje svoje sposobnosti koje se tiču kuvanja, spremanja i drugih kućnih poslova kako bi njegova majka uvidela da li je ona dovoljno dobra domaćica i buduća supruga za njenog sina.
Pre stotinak godina, bilo je uobičajno da mlada nosi crnu venčanicu, dok danas nose belu haljinu i veo, često sa srebrnom krunom. Za mladi par je uobičajno da sede tokom ceremonije, dok deveruše stoje kraj njih. Na kraju venčanja sledi razmena prstena i tradicionalni poljubac u toku kog se veruje, da par razmenjuje delove svoje duše.
Sad je vreme za zabavu! Kao i na svim venčanjima, prisutno je mnogo muzike, plesa i zdravica za sada već oformljeni par. Slavlje traje i do osam sati! Započinje tradicionalnim plesom mlade i mladoženje, a zatim svaki neoženjeni muškarac koji prisustvuje svadbi igra sa mladom. Često se taj ples plaća, a dobijen novac se koristi u svrhu medenog meseca. Drugog dana nakon venčanja je uobičajno da u mladinom krilu sedi dete, i bilo bi joj rečeno da jednog dana ima svoje.
Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, običaji su prilično zamrli i mladi parovi su se opredeljivali za skromna venčanja bez mnogo galame, dok se sad polako, ali sigurno vraćaju starim običajima. Postoji mnogo nagađanja zbog čega, a oko jednog su se svi složili: radi oživljavanja romantike.
Tekst: Sanja Martinov
