Ko prvi ustane, spremi se i izađe iz kuće, on bira. Ostali se nerviraju.
Nemojte misliti da se barem mame i sinovi i tate i ćerke neće otimati oko krpica. Uvek je tu neka univezalna jakna, neke kabaste cipele kupljene tinejdžeru za sneg i kišu, koje su mami neopisivo zgodne kad ide na pijac ili u pohode po blatnjavoj prirodi, tatine majice i košulje, koje su tinejdžerki baš kul, jer su tako dronjavo prevelike i slažu joj se uz martinke (ako ih mama nije maznula jutros) kao i dukserice, kačketi, kape i rančevi za koje je nominalno utvđeno kome pripadaju, ali uopšte ne mora da znači da je on taj koji ih najčešće nosi.
Kad imate tinejdžerku, koliko god se razlikovala od vas po građi i visini, uvek ćete imati gomilu omiljenih zajedničkih stvari. Neku tuniku koju ste kupili sebi, a njoj se baš mnogo sviđa, pa jedva čekate da krene popodne u školu, jer onda vi ujutru pokupite šta vam se dopada. Ili deset pari helanki, koje obe nosite umesto hulahopki i od kojih neke stalno postaju kućne, jer im šavovi popuštaju od pranja i od kojih su pet na pranju, tri para su na žici, a ona dva su teget i nikako da ih regrutujete među pidžame i trenerke, jer se najmanje nose i najduže traju. Onda morate da obučete njene farmerice (ionako su joj velike), a pošto su vam malo kratke, uz njih idu sinovljeve duboke starke. Za teksas jaknu više stvarno ne znate čija je, ali ko je dohvati, njegova je, a i kačketi i rančevi su na broju, pa birajte. E, onda vam na poslu kažu da izgledate kao tinejdžerka, a vi pogledate usput svoj odraz u nekom prozoru i pitate se imate li na sebi nešto stvarno skroz svoje, osim gaća. A kad uputite kompliment koleginici kojoj baš lepo stoji nova ljubičasta tunika, a ona vam kaže da je to ćerkina, samo je se jutros prva dokopala, biće vam zabavno što niste jedina mama koja se šunja po tinjdžerskim ormarima.
Aleksina Đorđević
