Svi znamo šta nam je važno, šta moramo i šta su nam obaveze, ali one se nikad ne smanjuju. Upravo suprotno – što ih je više, sve ih je više. Što nam je život ispunjeniji, to smo angažovaniji. I kad počnemo da se osećamo rastrzano i da shvatamo da ne možemo fizički da postignemo da se razapnemo na deset strana, podelimo na dvoje dece, i postignemo sve što se nameće i gomila, vreme je za spisak prioriteta.
Taj spisak ne služi tome da znamo šta treba kojim redom da obavljamo, nego da ga redukujemo. Da između tri paralelne obaveze izaberemo jednu. Da neke stvari stavimo na čekanje, a neke precrtamo. Lista služi da od dugačke i prezahtevne postane kraća i realno izvodljiva.
Kad jurcamo na sto strana, od iscrpljenosti ne stižemo ni da osetimo zadovoljstvo što smo obavile sto stvari. Jedino mislimo kako nismo stigle još one tri stvari i sa zebnjom razmišljamo o sutrašnjem danu kad i te tri treba da izjurimo sa ovih uobičajenih sto.
I vozimo tako neko vreme, punom brzinom, sekući krivine, prolećući kroz crveno i obarajući pešake.
Zabrinemo se mi, osećamo da smo postale manijak za volanom, a da više i ne upravljamo, nego samo gazimo gas i nišanimo. I počnemo da se plašimo da ćemo se slupati, samo obično prvo nešto crkne ili ostanemo bez goriva.
Hoću da kažem, počnemo da se razboljevamo od iscrpljenosti, nezadovoljstva, nedostatka kontrole i nepoštovanja tempa odmaranja i angažovanja. Jer kad smo preopterećene, ne možemo ni da spavamo dobro, ne samo zato što kasno legnemo i rano ustanemo, nego zato što ne uspevamo da isključimo mozak i da se stvarno opustimo. Uvek držimo u svesti šta sve moramo i razmišljamo kako sve da uklopimo. Stalno u grču. Dok nas nešto ne strefi i izbaci iz trke. Znam žene koje su zaglavile u bolnici, jer je to bio jedini način da prinude sebe da stanu i da se odmore.
Ne moramo da pravimo diverzije. Pametnije je da napravimo listu prioriteta, pre nego što se toliko umorimo, da organizam mora da izvede diverziju.
Prvi na listi za ograničavanje i precrtavanje su naši najbliži. Porodica ume surovo da iscrpi svu našu snagu, potpuno nesvesna svoje sebičnosti. Roditelji, koji sa starošću i nemoći bivaju sve više usredsređeni na svoje potrebe i s pravom očekuju našu asistenciju, a cimaju nas za razne gluposti, koje su njima važne. Recimo, stari ljudi često pohađaju groblja. Sahrane i parastosi postanu okosnica društvenog života i vi zatičete sebe kako ih svake subote razvozite po grobljima, pored toga što idete na pijacu i nabavljate i za sebe i za njih.
Da li oni zaista ne mogu da se organizuju bez vas? Precrtajte ih sa liste, objavite da imate druge obaveze subotom, predložite im da se dogovore sa rođacima i prijateljima koji takođe vode grobljanski društveni život, ili da uzmu taksi. I isključite telefon subotom. Spavajte duže, a kad ustanete uradite vežbe i posvetite se sebi. Sve ostalo možete da uradite posle. Ako vikendom kuvate i sređujete kuću, podelite ukućanima zaduženja, deca su u stanju i da usisaju i da operu sudove i da srede svoju sobu, samo možda nisu navikli da to tražite od njih. Naravno da ih mrzi, ali naredite im. Zapretite nekom zabranom ako treba. Oni su isto tako usredsređeni na sebe, kao i stari i nemaju pojma koliko vama znači pomoć i koliko vam je potrebno rasterećenje. Možda imate komšiju vitalnog penzionera, koji ne gubi živce kad čeka red u pošti da plati račune – zamolite ga da plati i vaše, sigurno mu neće biti teško. Organizujte druženje s prijateljicama tako što ćete ići zajedno na pešačenje, jogu, plivanje, šta god vam najviše prija. Ako ste sami sa decom, dakle glavni organizator i izvođač radova, neka vannastavne aktivnosti sačekaju do momenta dok ne budu dovoljno odrasli da sami idu i vraćaju se. Neće vam deca stagnirati i oglupaviti ako od prvog razreda ne idu u muzičku školu, na engleski, balet, karate, fudbal i gimnastiku. Neka rade ono što možete da ispratite, iako je to možda samo put od kuće do škole i nazad.
Na listi sa petnaest stavki, pet sigurno možete da precrtate, a pet da reorganizujete.
I da odahnete.
Aleksina Đorđević
