Kancer dojke napada potpuno proizvoljno, komentar je iz ovog dirljivog svedočanstva četrdesetsedmogodišnje Moli, koja nikada nije pušila, vodila je računa o sebi i trudila se da živi zdravo.
Moli je odstranila obe dojke, urađena joj je takozvana rekonstrukcija, koja preko odeće izgleda odlično, ali ostali su veliki ožiljci. Kada je u pitanju spasavanje života, niko ne razmišlja o estetici, važno je samo da se interveniše temeljno i da se preživi.
Pa kad uporedite Molinu rekonstrukciju nakon mastektomije i bahato silikonisanje žena koje povećavaju i učvršćuju potpuno zdrave dojke, ne možete da ne razmišljate o prirodnom paradoksu – kad smo zdravi, podložni smo intervencijama u cilju lepote, a kad smo bolesni, potrebne su nam intervencije u cilju preživljavanja.
Ova hrabra žena (hrabra i žena – sinonimi) pokazala je drugim ženama šta ide posle preživljavanja.
Suočila se sa dijagnozom, odlučila za radikalan zahvat, da bi spasla svoj život i zatim poželela da se opet oseća kao žena
Amputacija dojki je isto što i svaka druga amputacija. Odseku deo vas i više ga nema. Rekonstrukcija je isto što i proteza. Izgleda kao da je sve na svom mestu, ali kad se svučete vidi se da nije. Osim što vi sve vreme znate da nije i nikad neće biti. Nećete povratiti svoju pređašnju funkcionalnost, uvek će vam nešto smetati, ali navići ćete se. Moli je veoma konstruktivno prihvatila promene na svom telu, odlučivši da ukrasi svoje rekonstruisane grudi tetovažom, koja pokriva ožiljke i donosi neku novu lepotu na mesto gde je stara zauvek nestala. Ukrašavanje joj je pomoglo da se suoči sa svojim odrazom u ogledalu, i ona može da ode korak dalje, ka samopouzdanju. Može da se svuče i da vodi ljubav i da se oseća ženstveno i seksi.
To što neko misli da žena u njenim godinama, koja je operisana od raka dojke treba da bude zadovoljna samo time što je živa i da s obzirom na njenu bolest, starost i verovatno menopauzu, uopšte nije važno da li će se više ikada osećati seksi i voditi ljubav, samo znači da taj neko nema dovoljno godina, ni dovoljno životnih borbi za sobom, a ponajmanje dovoljno pobeda.
U određenom trenutku, kad je život ugoržen, najvažnije je ostati živ. Ali kad kriza prođe, život mora ne samo da se rasteže do smrti, nego da se nastavi i da se živi.
To je kao posle rata. Bojište se umiri, sve stane, prebroje se gubici, raščisti se poprište i onda svi krenu dalje. Da grade novo na mestu porušenog i da usput preboljevaju izgubljeno, dok pronalaze nove izazove i nove kvalitete koje, zahvaljujući novoj percepciji koju je iskustvo donelo, sada mogu da pronađu ili uvide.
Nije dovoljno samo ostati živ, jer kad preživimo, dužnost nam je da budemo normalni, da se radujemo i uživamo. Ako su nam (a verovatno jesu) upravo ti kapaciteti napadnuti intervencijom neophodnom za preživljavanje, onda su oni sledeći na redu za intervenisanje i lečenje.
Ako je moguće prihvatanje ograničenja, moguće je i uživanje u suženim granicama, a moguće je i pronalaženje novih izvora životnih radosti, koji su bili zapostavljeni dok nam ništa nije falilo.
Tako nas život uči da cenimo život.
Aleksina Đorđević
