Dakle, posle okretanja, obrtanja i uvrtanja teške mentalne i zarazne fizičke bolesti zvane predmenstruali sindrom, da se pozabavimo malim i neveselim opcijama o tome šta, dođavola, pomaže?!
Tja, do onih stvari koje stvarno pomažu, verovatno ne možete da dođete, jer su mnogo skupe, a i nije fora da budete i u PMS-u i drogirani k’o pokojni Treško (Treško leško, inače sasvim živ, ali neupadljivo), provaliće vas. Teško će vam oprostiti urađenost zato što ste poludeli od hormona. Da vidimo šta nudi medicina – tja, ništa jače od persena ne daju bez recepta, a vama su potrebna tri trodona da se nivelišete. A ako maznete babine bensendine, pa roknete jedno pet komada, samo ćete se ustondirati i uspavati. Nije toliko loše, al’ nije ni optimalno.
Optimalno ne može, rekosmo. Ali kad bi vas svi pustili na miru, pomoglo bi, a? A na koju foru mislite da vas iko ostavi na miru? Ne možete nikog da isključite iz svoje svakodnevice, samo zato što ste šiznuli. Šta ćete reći na poslu? Umrla vam baba? Opet? Nemate dovoljno rodbine da posahranjujete za tolike PMS-ove. Šta ćete sa decom? Ko će da ih probudi za školu, isprati, nahrani, sasluša. Njihov otac? Onaj koga ste pre pola godine gađali makazama, pa je ustanovio kalendar vašeg ciklusa, da bi znao kad da se preseli kod majke na nekoliko dana.
Ne možete da isključite svakodnevicu. Ne možete da isključite sebe.
Ali ako se već pretvarate u čudovište, pokušajte barem da se uživite, pomoći će malo.
Dajte sve od sebe. Režite i bečite se, sikćite i pretite ubistvom svakome ko vas ne sluša (ako mora da vas sluša) ili ko vas zajebava (ako ne sme da vas zajebava). Objavite ukućanima da ste besni i van kontrole, i izurlajte im dnevni raspored.
Ti usisavaš! Ti ideš po pice i ponesi đubre! I kupi mi u apoteci ovo! Javljaj se na telefon i nemoj slučajno da ti padne na pamet da kažeš da sam tu, osim ako neko nije umro. I raskrči taj džumbus pre nego što uzmeš usisivač! Ka’će ta pica, je l’ ja da poludim ovde od gladi, pa da ubijem nekog?! Šta me gledaš? Marš na pos’o!
Gledajte ih kao ludak i držite ruke opuštene pored tela, tako delujete opasnije nego kad se podbočite. Ako umete da režite manijački i dovoljno razumljivo, a da vas od toga ne boli grlo, to je bolje nego da urlate. Pogotovu ako ste i do sada urlali, pa nikog niste ubili.
Ako imate kućnog ljubimca, utisku će jako doprineti da ga malo šutnete. I nemojte sada da se rasplačete, to posle, kad objavite da idete da se odmorite i da se niko ne šali glavom da vas uznemirava.
Ne treba vam uteha, samo se lepo isplačite, sigurno imate razloga kad ste mogli da budete takva luda kučka. Zaboga, šutnuli ste Macu, kakav ste vi to čovek?
E, prijatna vožnja. Rekoh, pomoći će malo.
Aleksina Đorđević
