Deca pitaju svakojake gluposti. Ne možete da zamislite šta im sve padne na pamet, dok ne dođu u uzrast da počnu da postavljaju pitanja. Ako se roditelji potrude pa im daju barem iskrene, ako ne i tačne odgovore, oni će sačuvati svoju spontanost i dugo će nas iznenađivati šašavim, razumnim, premudrim i otkačenim pitanjima.
Naše ponašanje i naši odgovori na neka pitanja u trenutku oblikuju stavove u dečijim glavama, koji će ih pratiti kao senke, remetiti im sreću i slobodu, ili im dati dozvolu da budu opušteni i zadovoljni.
Ne znam koja su to sve pitanja, ali prepoznala sam neke takve trenutke, oni prosto uključe alarmnu lampicu i upozoravaju vas da ne smete da date ni površan, ni lažan, ni nerazumljiv odgovor, da morate skroz da se udubite u pitanje i da nipošto ne smete da ga ignorišete. Kad osetite da neki momenat emituje takve talase, to je to.
Uzbuna, šifra crveno, orao, javi se.
Iskustvo jedne majke sa jednim od takvih momenata ruši nokautom bar pet tabua odjednom.
Dok je brisala i oblačila svoju trogodišnju devojčicu posle kupanja, ljubila joj je ručice, nožice, stopala, dlanove, stomačić, a ona se kikotala i uživala u najlepšim trenucima prisnosti sa mamom. U jednom trenutku je rekla, mama, zašto ne ljubiš ribicu, ljubi ribicu. Mama je zastala na trenutak, kad joj je šifra crveno zasvetlela u glavi, onda se nasmejala i poljubila ribicu.
