Znam i neke mame koje su svoje muško i žensko dete kupale zajedno, ali u gaćicama i okrenute leđima jedno drugom.
Pa, šta mislite, koje dete ovde nema implantiran stav o sramotnosti i nepriličnosti polnosti?
Moja četvorogodišnja racionalna razaračica Diznijevih iluzija, pitala me jednom, mama, a kako kake sirene, i potpuno me zbunila.
Rekla sam joj da stvarno ne znam, ali da ću se potruditi da saznam i da ću joj reći čim otkrijem. Bila je potpuno zadovoljna mojim odgovorom, a ja sam celog dana razmišljala o tome kako sirene kake. Uveče smo pričale pred spavanje i ona me pitala da li sam saznala i ja sam rekla da nisam sigurna, ali da verovatno imaju neku rupicu na repu – što nije prihvaćeno, ne jer bi se rupica videla kad se okrenu, a onda mi je sinulo. Znam, rekla sam, one povrnu rep, kao kad skidaju gaćice i kad kake, onda ga opet obuku, što je prihvaćeno sa olakšanjem.
Zamislite da sam počela sa pričom o tome da sirene ne postoje i da su izmišljene, a izmišljena bića ne kake. Pa ne bih se izvukla narednih mesec dana, objašnjavajući nešto u šta ni sama ne verujem. Ja mislim da izmišljena bića postoje, jedino me nikad nije zanimalo kako kake, dok se nisam suočila sa realnošću.
Aleksina Đorđević
