Neki pametni razvojni psiholozi kažu da dete odustaje od nekog ponašanja za koje želite da od njega odustane, samo ako ga u potpunosti ignorišete. Dakle, ako ne izaziva nikakvu reakciju kod vas.
Ja stvarno ne verujem da postoji toliko ‘ladan roditelj, koji je u stanju da potpuno iskulira nešto što mu ide na živce, za šta misli da je opasno ili neprilično. Ostali pametni recepti predlažu diverziju, odnosno skretanje pažnje deteta sa onoga čime se trenutno bavi, na nešto drugo, oko čega treba da se prilično potrudite, jer je ubacivanje čačkalice u onu malu rupicu na televizoru neobično interesantno, a pri tom angažuje svu koncentraciju i motoričke veštine vašeg malog majstora. Ovo nije trenutak da bilo koga okrivite za nemarno odlaganje čačkalice, ali nije ni trenutak panike. Realno, preko čačkalice ga neće zveknuti nikakva struja, ali može da se ubode ili da zezne nešto na televizoru.
Jednom sam pustila dete da uhvati kaktus. Prvo sam ga upozorila, sa onim tonom pazi opasno, boleće, a mali istraživač me pogledao upitno i krenuo da se osvedoči. Bolelo je, ali uopšte nije plakao. Bio je samo veoma iznenađen. Nisam skočila, nisam likovala u stilu rekla sam ti, samo sam mu povadila bodlje govoreći o tome kako je kaktus takav, bode i ostavlja svoje iglice u ruci onog ko ga pipne. Šta sam time zasadila u trogodišnju mušku pamet, pojma nemam, ali sigurna sam da sam uradila najbolje što sam umela, poštujući njegovu potrebu da ispituje i upoznaje svet i pomažući da se saniraju posledice bez ikakve drame.
Ono u šta sam sigurna, jeste da su roditelji ogledalo i sa svim što reflektuju, dete se poistovećuje, gradeći sopstveni lik.
Aleksina Đorđević
